Српски сион

Б р . 49.

»СРБСКИ

СМОН«.

С тр . 795.

Сцоменух тугу, коЈа у потаји мори моју душу, но весели се срце моје и слатком надом, а ту слатку наду будите у мени ви, иримерне старешине, добри оци и матере, честити Хришћани, који се Бога сећате и Божјим ходите путем, који се међу собом пазите и слажете, децу своју на добро учите, за добар пример сваком стојите. Олатка је нада у срцу моме и са чврсте вере ваше, јер за потоњу годину свако је од вас показао, да му је вера света, нити се огрешио о светињу тајне брака. А има и друких знака. „Нека очисте," дакле, „стари квасац, да буде ново тело." Господе, Боже отаца наших и св. мајко Божја, чије Воведеније славимо данас, воведи и нас у храм твој свети, да пгго боље иознавамо тебе, отвори нам двери љубави и слоге на славу твоју и спасење наше: разбраћено збратими, несложно слогом утврди, завађено загрли — скини са нас Косовску клешву, благослови и освети нас, наспори и умножи њиве и ливаде наше и по њима од сваке руке благо, даруј нам снаге и здравља телу и души, покажи нам, Господе, путове своје, научи нас ходити стазама твојим, просвети и умудри Духом нас светим, да се теби молимо н једано уздамо у тебе, разлагали сваку тмину око нас и огреј нас твојим јарким сунцем, да у светлосши Јеванђеља швог познамо шебе Боже жива. и кога си иослао Исуса Хрисша. Амим.

0 наклоности к сумњи у евоје ближње од дра розенмилера. Превео с њемачког Милан Поповић. (СвршетакЈ II. То несретно расположење душе обично проистиче дјелимиде из готових жалосних искустава, дјелимице из претјеране и неразумне опрезности и смотрености, дјелимице из страха и бојазни, дјелимице најпошље из свијести о својем иогрешном или баш порочном мишљењу. Једнострана жалосна искуства, претрпљени болови преваром и обманом, код многих су људи извор, из којег потиче њихова наклоност к неповјерењу и сумњи у друге; али од свих који су неповјерљиви и који сумњају заиста ово су они, који највише заслужују опроштење и искрено сажаљење; несрећници, коЈе је крута судба и оскудица у познавању свијета и људи испред бољих људи провела, и невјерним издајицама и

варалицама на плијен дала! Они који су са срцем, које је може бити створено за најњежније осјећаје пријатељства и благонаклоности, ступили у радини живот, и сваком, који им је са привидном љубављу на суерет изишао, одмјерили мјером своје доброте и истом се тада нађоше ужасно преварени — нађоше се преварени од таквих људи, који су најниже користољубље покрили с одјећом љубави и пријатељства, стиштањем руке и грлењем их издали и њихово непристрасно повјерење најсрамотније злоупотребили. Зар је чудо, што се такви преварени, злостављени људи, који су међу разбојнике пали. који им силом из срца отргоше најљепша човјечанска својства, зар је чудо, што су се с црном тугом сами у се удубили, и жалосном сумњом испувили? — Ах, коме пође за руком, да таквог несретника са свијетом измири и опет му поврати изгубљено иовјерење у друге и вјеру у боље човјегатво —тај је племенито, заслужно дјело учинио. Да међутим, у колико је више могуће, избјегнемо такве обмане, треба да при прелазу из година искрене и безбрижпе младости к марљивом учешћу у заплетеним пословима животним, у којим додуше се користољубље и претварање своје презирне улоге играју — треба велим да се са захвалношћу поелужимо савјетом разумних и искусних људи, како би на тај начин с мудром опрезношћу радили. Али на жалост тај се савјет више пута злоупотребљава, с онрезношћу се претерује и на тај се начин отвара ново врело сумње. Разумна опрезност изискује да ми не просипамо своје иовјерење, и да се не препуштамо свакоме, који нас предусрета с лицем благонаклости и снољашњим изразом пријатељства, већ да нрије свега исиитамо и да се по разлозима разума одлучимо за или против пријатељске свезе с другима. Пређемо ли с тим на сумњу, која код сваког претпоставља да намјерава обманути, ускраћујемо ми другима без оспова повјерење што га они заслужују; на тај начин не схваћамо савјета мудрих, а то што нам је дато за науку, претварамо у лудост. Та претјерана опрезност обично се сједињује са страхом, и у том еједињењу даје сумњи нове хране. Докле гајимо повјерење у себе, докле осјећамо снаге, да се стално нротивимо неправедним нападајима других, или да с племенитом храброшћу подносимо увреде, које су нам други