Српски сион

С тр . 796.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 49.

без наше кривње нанијели и од којих се нијесмо кадри били одбранити; докле не презиремо поклоне наше среће, али више их такођер не цијенимо, но што се они као нестална и пролазна добра заслужују да се цијене, докле са живим освједочењем знамо да судба и пакост разоравају додуше спољна дјела наше среће, али нигда не могу доћи до наше унутарље светиње: — о, све дотле у нама се заиста неће увријежити викаква' наклоност к сумњи. Али у толико је страшљивац наклоњенији к томе. Осјећајући своју слабост и правећи прсвелику преставу о снагама других, он свугдје види могућност, да му се може нашкодити, и та врло жива престава о могућности, која га увијек занима, неопажено се оретвара у вјеројатност. Он се иобојава, да би се други у толико лакше послужили својом снагом, у колико им се он мање може противити. Та брига бива у толико већа, у колико је сам-човјек мање чистог срца. Да, свијест о својем погрешном или баш иорочном начину мишљења више је пута нечист извор сумње. По себи самим обично и друге судимо. II ко се сада влада само по ниским чулним нагонима а никако не схваћа биће и дјелатност чишћег духа, тај заиста не може имати никаква појма о том, како су други могли под водством племенитијег духа нешто добра учинити, не узимајући при том понајвшпе у обзир своје користи или подмирење чулног нагона. Баш код својих најбољих предузећа он бива тада у толико неповјерљивији, у колико он скривеније намјере користољубља претпоставља. Само племенит човјек може како треба цјенити племенитост душа других ; то је сину користољубља, како апостол каже, лудост и то он није у стању појмити. Ко је непоштен на ријечи и дјелу лаже и вара, како би тај имао. појма о истинитоети поштењака, кому је његова дата ријеч драга и света као најсвечанија заклетва ? Ко иусти узду ниским насладама, како би тај могао вјеровати у невиност и чистоћу срца код других ? и ко пријатељство других само тада тражи и дотле тражи, докле се нада да ће отуд користи извући, како неби тај и оне, којима као пријатељ ласка, држао исто тако за користољубиве и невјерне? И тако су дакле једнострана, жалосна искуства, неразумна и невјешто употребљена правила опрезности, страх и кукавичлук, и на крај

крајева свијест о својим погрешкама и пороцима, најодличнији извори, из којих обично произлази наклоност к сумњи, или наклоност, да без основа рђаво о другим мислимо. А сада ћемо истраживати, како то утиче на наше задовољство и наравствено понашање. Ш.) Ми смо прије назвали расположење душе, које је тим произведено,ироклетим расположењем; и то је с тога, што оно поткопава мир људски, огорчава животни ужитак и тјера га у несрећу, од које он бојажљиво бјежи. Је ли истина — и ми би оног морали сажаљевати, који неби из свог искуства потписао ту истину — је ли дакле истина, да ми тек тада искреније осјећамо вриједноет среће, која нае срета, да она истом тада постаје блаженством, које смо осјећали и уживали, акЈ ее болећиво срце с нама томе радује: како ријетко радостан мора бити тада онај, кога његова сумња лишава тог учешћа? Он, кога је срећа оетавила, сам осјећа свој бол, који не ублажава њежна утјеха љубави и пријатељства благонаклоњеног срца; иошто га је срећа нотпомогпа, он добија само нова срества за насладу, сам не учествујући у потпуној наслади. Он је међу људима сам у свијету, попут несретника, који, пошто су га прогнали из људског друштва, свој живот провађа у дивљим пустарама. Да, судба му је жалоснија, него ли пустињачка. Овај се додуше ничему не нада од људи, али он их се никако и не боји; онај их се напротив боји без наде. 0 сиромашног човјека, кога његова наклоност к сумњи завађа с човјештвом, који свугдје води и боји се непријатеља своје среће! Тешко њему, ако је он тако дубоко пао, да је искорјенио свако човјечије осјећање из свог срца, да му не треба учешће других и тешко му и тада, ако он има још човјечијег срца, и за то нигдје хране не налази ! Нијесу мање погибел.на дјеловања оие проклете наклоности к сумњи с обзиром на наравственост. Убитачна осуда, коју у тишини над другим изричемо, неће увијек остати само помишљена, већ зацјело и више пута изречена, и тиме ће привести сва зла и гријехе, које оговарање замеће. Инак претпоставимо да је та осуда само помишљена: ииак ће човјеку, који је одан таквој жалосној помисли, тешкн и немогуће бити, да ради правично и добро, као што би према дужности требао, према другим људима; та ће га