Српски сион

С тр . 812.

„СРПСКИ СИ ОН."

Бр. 50.

вије доба наредба, да се рачуни на преглед подносе инструирани са свима прилозима. (Наставиће ое). Интерконфееионални закон. И ове је године било речи о интерконФесионалном закону, ондноено уређењу ивтерконФееионалних одношаја у Троједници, и то најнре у нрорачунском саборском одбору дана 9. (22.) новембра, и у саборској седници дана 28. новемЗра (11. децембра) о. г. У прорачунском одбору говорио је по(ланик Ђура пл. Ђурковић, а у сабору др. Светислав Шумановић. Т. ЂурковиЛ истицао је по тринаести пут потребу тако званог интерконФесионалног закона. Он позна расположење и сабора и владе већ из изјава прошлих година, па с тога не жели на ново ировоцирати обећање или изјаву владе, али му се чини, да је баш услед неких појава од носледњег доба неопходно нужно, да се потреба таковог закона на ново истакне. Закон, који уређује одношаје међу разним вероисповестима, одговара духу столећа, захтевима слободе свести и вероисновести, а у интересу је државне управе и свих конФесија, — разуме се и римокатоличке; дакле би само обзири назадњаштва и верске мржње могли захтевати, да се при данашњим неуређеним одношајима остане, да ее и даље шире неправде и задјевице међу вероисповестима, да и надаље остану власти у том неугодном положају, да нема законитих, бар не данашњему времену одговарајућих установа, па се много пута може само да ради по пронисима већ давно минулих времена. Преузвишени госп. бан гроф Куен Хедервари истиче, да и влада осећа потребу да се то питање уреди, али у том питању морала би се познати становишта разних кон®есија, која би се морала у склад довести, јер без тога склада Је решење питања немогуће, а да не би настале друге недаће, но што су данашње, које су напокон врло осамљене, те су ограничене на врло мален круг. Конкретних нредлога нема ни с које стране, како да се то питање уреди, па за то треба чекати, док се мисли конденсирају, жеље ноприме конкретне Форме и тако ствар за успешно решење дозре. У саборској седници рекао је др. Шумановић у том предмету ово: Нема сумње, високи саборе, да неуређени

односи у једној и другој вероисповести, римо католичкој и иравославној, једнако земљу терете. Ја сам имао част пре две године у сабору ово питање разложити, имао сам част изнети закон, на темељу којега се у том питању код нас суди. Моје је уверење, не мислим да га морам нарочито доказивати, да зак. чланак 26. од г. 1631., тако звани протестантски закон и патент од год. 1882. нису закони, који модерном схватању у опште одговарају, а не одговарају нити најмање становишту темељних закона угарских и наших, на којима организација српске цркве код нас почива и којима је равноправност једне и друге вероисповести потпуно изречена. Ја звам врло добро, да је судовање на овим старим одредбама основано само на нужди, јер других закона нема, али знам и то, да се притисак тих закона осећа у целој земљи једнако и да ти закони не делују добро ни за једну ни за другу цркву, ни за нотребно заједништво људи, стамовништва и народа, које је судбина у прошлости и за будућност у једну заједницу свезала. Ја не ћу говорити само са становишта своје цркве, ја не ћу да истичем душевии притисак, којем је изложен човек, који у свом породичном кругу и на својој савести и верском чуветву стално осећа притисак потчињености, кад се покорава постојећем судовању. Ја ћу покушати ствар разложити са становишта римокатоличке цркве. Ја држим, високи саборе, да судовање на темељу ових старих закона, не одговара ни правилно схваћеној политици римокатоличке цркве. Прираст верних, што га имаде римокатоличка црква, из мешовитих бракова, тако је незнатан, тако мален, да користи од туда управо изчезавају, према губитцима, који услед постојеће опреке настају. Осећај заностављености код Срба православне вере, који сачињавају знатан дио становништва, више наноси самој римокатоличкој цркви и њеној политици штете, но што имаде користи из мешовитих бракова, и ја мислим, да би интерес саме цркве изискивао, да се тај осећај сбрише, тим више, што је положај те цркве осигуран, већ тиме, што њој припада већина народа. Ја држим, високи саборе, да политика римокатоличке цркве и начелно не би имала бити против тому уређењу, већ ради тога не, гато је та ствар и целој Јевропи, где су римокатоличке већине огромне на темељу равноправности једне и друге конФесије уређена. И само смо ми,