Српски сион

С тр. 8.

„СРДСКИ СИОН."

Бр. 1.

квеном и просветном пољу. Истакао је велика дела оснивача и карловачке гимназије и карловачког „Благодјејанија", истакао је значај њихов у културној историји овостраних Срба Помињући све оне, који су радили на просветном напретку овостраних Срба изнео је говорник у нрегледним цртама заслуге и садањега митрополита, Његове Светости патријарха српскога Георгија БранковиЛа, везавпш Његов рад за рад митрополита Стратимировића и Димитрија Анастасијевића Сабова. Свој подужи говор, којије трајао скоро пола сата, завршио је гимназиста Јеврић са најтошшјим захвалним речима оснивачима карловачке гимпазије и карловачкога „Благодјејанија". По свршеном помену у цркви искунили су се питомди карловачкога „Благодјејанија", присутно свештенство, унравитељ и проФесори кар ловачке гимназије и други одлични гости у самом „Благодјејанију", где се наставља свечани акт славе „Благодјејанске". Свечарску водицу осветио је пречасни госн Др. Георгије Летић као најстарији по чипу члан дворскога свештенства, а по том осветио је и свечарски колач, који је пресекао надзорник карловачкога „Благодјејанија" јеромонах, г. Н. Чалошевић са гимназистом С. Јеврићем. Овај лепи акт пијетета према оснивачу карловачкога ,,Благодјејанија", митрополиту Стратимировићу, завршен је говором, којим је преч. госп. протосингел Др. Георгије Летић, поздравио искупљене госте и питомце „Благодјејанија". Ради значења саме ове славе, а особито ради значења Стратимировићева „Благодјејанија" износимо пред срнски свет овај говор госп. Дра Геор1ија Летића, којим уједно и завршујемо кратак приказ помена митрополиту Стевану Стратимировићу, у чију успомену могле су се тога дана чути у карловачком „Благодјејанију" ево ове речи: Г 0 В 0 Р држан у карловачкож Благодјејаиију о резању свечарског колача на светог Првомучеиика и Архиђакоиа Стефана. Велика су пред Богом и Његовим неу митним судом дела милости хришћанске. У оиисивању последњега суда иредсказао је Господ Исус Христос, будући судија света, да ће се на том страшном судишту по делима милости хришћанске судити.

Пред Свезнајућим и Свемогућим Царем и пред Његовом славом небесном, на домаку раја или накла, имаћемо да одговарамо, да ли смо имали Духа Христова, те да ли смо гладне нахранили, жедне напојили, наге оденули, стране у дом увели, болне нодворили и т. д. По тим делима мериће се љубав ирема ближњима, а с тиме и љубав ирема опћем Оцу Небесноме. Ко има Хришћанску љубав у срцу свом, има све, јер има Христа у себи, који делује кроз њега и сав закон Божји испуњава. За то је рекао Госиод, да ни чаша воде, дата сиромасима у Духу Христову не ће остати „ненаплаћена и да све оно, што чинимо сиротињи, Њему Самоме чинимо. И тако је Црква Хришћанска вођена Духом Господњим поставила себи знамениту задаћу вршење дела милости хришћанске. Неједнако иодељена земаљска добра у друштву човечјем, многе невоље за собом; повлаче али љубав хришћанска уз хришћански поглед на имање и богатство способна је више него ма који државни закон или идеје социјалистичке да ову неједнакост сигурно и праведно изравна, невоље да отклони или да ублажи, а поред свега да утиче морално и на богаташе и на сиротињу. И заиста устопице за сунцем хришћанства, које се ширило брзином светлосги по свету, ницале су болнице, убоги домови, сиротишта, добротворне задруге и друге хришћанске задужбине. Осим тога Црква је утецала на Државу, да ова прогласи за своју јавноиравну ствар помагање сиротиње, што пређе непознато беше; да организује ово питање и да га по плану, на опће добро материјално и морално извршује.. . Сваки малени дарак, који дарујемо сиротињи, као што видесмо, велика ја зудужбина. Но колика је тек задужбина један завод, који стално кроз векове сиротињи сузе брише. Из таковог дела милости сваки дан силне заслуге извиру за душу племенитог оснавача. Али од сви тих задужбина још је заслужнија она стална задужбина, која сиротињи извор сиромаштва запушава. Такав је завод ово наше мило Благодјејаније, које скуиља у себи сиромашну децу, осигурава им научну сирему. а с тим и опстанак у животу. Благодјејаније створило је мно-