Српски сион

Стр . 38.

.СРИСКИ СИОН".

изпијети, што је важно за данашљи разговор наш. Долази нам данас, љубазпи, Син Божји, долази нам Спаоитељ иаш. . . Па како ? Да ли у свој слави својој и богатству небеском?... Не; напротив ! Исус Христос, рађа се данас од нречисте, али сиромашне Дјеве Марије. Да ли у великО' љепном граду каквом ? Не! Да ли у богатој палати каквој ? Не! Напротив! Тај повн законодавац јавља се свијету, пе у муљи и грому, као оно Синајски законодавац, него у кротости и смирености дјетињској, у незнатном Виглејему, у убогом вертену Витлејемском, а место муње и грома: ето вам знамења: шкцАците младси« цл покитл, лежлфл кх гасле^х" (Лук. 2, 12). Јединац — Сип Божји, постаје данас Сип Пречисте Дјеве. Свемогући — убогим човјеком. Најблаженији и Бесмртпи хоће да као човек страда и умре. . . Па, зарад чега је то тако, љубазни, благоволио Госиод? Ради тога, да би тим беспримерним смиренијем Својим, дао примјер нама, ради чијега спасења и чини то, како и чиме можемо : заробљепи ослободити се, неваљали — поправити се, изгубљепи свој рај повратити т. ј. духовпо се ирепородити. Кротост и смиреност Спаситеља нашега Исуса Христа, побиједила је и у клици сатрла првог и најљућега противника спасенија нашега — гордосш проклету. Ето, нам, дакле, љубазчи моји, иачина и средства, којим ћемо као сисаљком духовном усисати и прелити у духовни живот наш, све оне Снаситељем дароване нам дарове небесне, који нам допосе срећу, радост и рајско блаженство. Кротост и смиреност! Колико снаге и моћи у тим својствима душевним! Опо, што је унесрећило прве људе и толико потомство њихово, губи се и нестаје као опо што се губи и пестаје восак нред лицем огња — пред Божанствеиим лицем вертепскога дјетенцета, малога Исуса. Па зар није тако, љубазни моји?! — Па кад смо, ето, пред вертепском колијевком Онога, за Којега већ давно и давпо примисмо обећање с неба, да ће сјеме женипо на главу стати сјемеиу гордељиве змије (1. Мојс. 3. 15.), пођимо духом, љубазни

моји, за побожним пастирима, нођимо и уђимо у сам вертеп Витлејемски, да се ноклопимо малом Исусу, Избавитељу и Искупитељу нашем ! Поклопимо се и иринанимо ко Христу . . . Тако. А сад се исправимо снагом, којом нас задахнује свето место то. Исправимо се и загледајмо се у безаздено, невино, свијетло и Божанско чедо то. Гле, ја видим. . . а видите зацијело и ви, како се Богомладепац, као и друго дјетенце мало, безазлепо смијеши; . . како нружа невине ручице Своје Преблагословеној Мајци Својој ! . . Ено Га већ у топлом загрљају Њепом, Сав се предао Њој, Мајци Својој !.. Како је њежна, како је мила слика та пред очима нашим ! Али та нас слика и учи нечему, а то је, да је прва црта и нелажан зпак праве смирепоети: безазлепа иреданост дјеце родитељима, млађих својим старешипама. Па шта видимо још, већ у ирвим диевима живога Божан твенога младенца Тога? Видимо, љубљени моји, како Га Мајка Његова иовија у нелеие, како Га посе и свршују над Њим пронисапи обред обрезања, видимо, како се нривио на брижно срце Мајке Своје, кад Га је са праведним Јосифом , шкрбником Његовим, понијела, да побјегпе испред свир.јепости Иродове у далеки Е.гипат; видимо . . . како све то, мирно и сиокојно, са нуном предапошћу, сноси мали Исус, као и друго смртио нејакодјетенце, покоравајуЛи се у свему својим родитељима (Лук. 2, 51). Ето нам, љубазни, друге црте и несумњивога знака ираве смиреносши , ето нам иослушности млађега према старијем свом ! А, ако се мало боље замислимо о том, што смо сада видили, доћи ћемо до сазнања, да иреданост и иослушност треба да су главиа и најодличппја својства свакога истинитог носљедоватеља Исус Христовога. А како и зашто то? За то, љубазни моји, јер то је једино и јединствено средство, да узмогпемо нримити и усвојити високе и за наш ограничени ум недостижпе истине небесне, без којих пам нема ни слободе духа, ни мира и снокојства срца, а без овијех пи радости чисте, ни среће гграве, ии блаженога онога раја нашега. Испов"к-