Српски сион

Број 3

„СРПСКИ СИОН"

Стр . 41.

значају вере у животу народном; истакнувши главке карактеристике Савине као државника духовника и организатора на црквеном пољу, па као књижевника, беседио сам о школи и добротворима њеним и младежи која се учи; о аскитизму; литератури; те примеру као најмоћнијем средству моралног васпитања и други друго. По том методу и начину поступивши и ове године ја сам спремио да прочитам нешто о предметима и границама знања и науке у опште, љену филозофију у неку руку и одношај јој ка религији — тема на први поглед оисежнија, но која кад према времену одмереном није прилика развиги је на више, даде се сабити и на табак два, особито пред публиком вичном, у кући посвећеној предавањима овога рода. * Промене и догађаји, што бивају и збивају се у природи и међу живим створовима, навластито људима, имају по опшем научном убеђењу свака свој узрок у иређашњим појавима и последицу у потоњим, слично као у случају коегвистенције, познатом под именом коинхеренције особина и фуш.ција где све равно припада.ју свакој честици дотичне супстанције односно скупа. И овде со, код својстава природних врста, на темељу једноликости у њој, закључује од једних на друге, што важи нарочито за атрибуте квантитативне у наукама чисто дедуктивним математике и исто апстрактне механике и небесне динамике. У првој, иначе са инцуктивним основама као све, од неколико искуствених појава о простору, из дефиниција праве црте, кута, равнине, па простих геометриских облика трокута, квадрата, круга изводе се као последице из својих узрока укуине остале особине им, које се находе у њима од векова. Изванредни дарови, увеџбани искључно у овом, најтачнијем умовању, и навикли на строге послетке његове, замишљају по томе, да како у астрономији, тако скроз све на свету, од највећега до најмањега, према принципу довољнога разлога, једно друго нужно производи те да би се из садашњости, чеда прошлости, лепо дала сазнати и унапред видети будућност — зауспг роиг ргбуојг. — „Једна Глава, којој би у датом тренутку биле иознате све силе што одушевљавају природу и сви положаји њених са-

ставних делова, даље кад би та глава била кадра да подвргне ова дата анализи, она би у једној истој формули обухватила покрете највећих тела васелене и покрете најлакшег атома. Ништа за њу не би било неизвесно ; пред њеним очима јаена би била будућност каогод и прошлост. Дух човечји преставља слабу слику оваког ума у савршенству, коју је био кадар дати астрономији. Његова открића у механици и геометрији заједно са оним универзалне гравитације омогућили су му да у истим аналитичким изразима обухвати пређашња и будућа стања системе света. .. Сви његови напори у тражењу истипе иду вазда на то, да га примакну томе замишљеном уму. Ово убеђење изушћено без мало пре једнога века (1812 ) у свести своје снаге од интелигенције, која се барабари са највишим светским генијем у математици, Њутоном (1642 —1727.) постало је од оно доба класично међу људима егзактне науке од врсте њихове. На Лапласа и наведено место у почетку „Теорије Вероватности" му надовезујући Дибоа Рејмон судио је у једном свом чувеном предавању, да може према његовој формули света исто рећи: „Као што астроном предсказује дан, у који ће после толико година да искрсне опет на своду небесном комет из дубина космичког простора, тако ће онај Дух у својим еквацијама да ирочита час кад ће на ново часни крст грчки да засија са мошеје св. Софије, или кад ће Енглеска изгорети свој последњи залогај угља... Пред таким Духом биће избројане све власи главе наше, и без његова знања пеће ни један врабаи пасти на земљу?" На не само безусловни поклоници француског филозофа, којих није био мален број, него и људи што не држе, да науци у опште, као њему, није потребна хипотеза творца васелене, иримају као задовољавајућу доктрину Лапласову, гласно и јасно објављену, о сили и моћи савршенога ума: да из потпунога знања стања једнога момента света каже и предскаже сву његову исгорију од почетка до послетка. Ништа мање нити знање наше ни наш дух нису савршени. Нити ми можемо докучити све што јесте, целокЈпну материју, која је створена и растурена по простору без краја, ни прави начин откуда је то постало, постоји и покреће се коначно — друго и не сцомињући.