Српски сион

С тр . 103.

гији ту задаћу, да ова има оне законе да проучава, по којима се врнш механичко кретање психичког живота. Тако механичко гледиште осваја и дуалисте па и најважнијег преставника дуализма у новијој филозофији Декарта. 6 И он је приврженик механизма у материалним појавима, који делимице преноси и на одношај душе и тела. Декарт развија своје гледиште на душу и тело из учеља о супстанцији. По учењу Декартову постоји једна бескрајна супстанција, Бог, који за своју егзистенцију не требаникакове друге супстанције. Према томе има само једна супстанција. У погледу душе и тела чини Декарт једно неопраидано одступање, јер душа и тело јесу опет крајне супстанције а то је дух и материја. Атрибут духа јесте мишљење, атрибут материје простирање. Ове две крајне супстанције постоје тако, да свака од њих води независно своје егзистирање од друге. Оно што се дешава у духовном свету, дешава се без икаковог утецаја материјалног света и обратно. Но и сам Декарт увиђа тешкоћу, да по овоме начелу растумачи афекте и страсти и ту ионово против ирве хипотезе чини отступање. Код телесних надражаја и афеката, где је утецај тела на душу и обратно непобитан факт, овако тумачи Декарт. Као покретач животињског механизма јесте крв и животни духови, који се у крви развијају. Ове духове замишља себи Декарт сасвим у смислу материјалиста стоичара. У чему се састоји дакле психичка делатност ? У механичком додиру тела и душе, које се дешава у такозваном сопапопи где је седиште душе и то овако. Телесни надражаји долазе из спољашњег света номоћу уиутарњих спроводних путева (ЗеПипеЈвћаћп) у центар физиолошког процеса у канорион, где тумулт животних духова утиче мехаиички на душу, услед чега постају телесни надражаји, страсти и афекти. Овом теоријом, која противречи првобитној хипотези и не стоји у свези са Декартовим системом, проблем међусобног утецаја остаје нерешен и највећи фило« ТСМеШаш!, Вд I, §. 163. 186. 189.

зофи спекулативног правца, као што је Желенс, Сииноца, Малбранш, Лајбниц и други, прихваћају тај проблем. 7 О њега лупају главу све емпиристе но проблем остаје нерешен чак до у наше дане. У читавој борби овој највише иристалица добија механистички правац, који као што смо видели, преко Хопеа улази у новију филозофију, а кроз Декарта осваја н присталице спекулативног правца. Када у педесетим годинама XIX. столећа Дарвин и Хекел ударише темел> монистичком правцу на основу теорије развића, психофизички проблем пође струјом механистичког тумачења. Ово ново монистичко гледиште на свет, ослањајући се на природне науке у доба позитивно, разуме се да осваја све гране наука. Дуализам, који васиону дели на свет духа и материје, а од Платона човека на душу и тело, по мишљењу присталица психофизичког монизма наших дана, треба као емпирички недоказану теорију одбацити и заменити га монистичким гледиштем, које ће умети и душевне и телесне појаве из једног етћећПсћ принципа да растумачи. Па хоће ли моћи монизам успети у овом подузећу ? Ми смо одмах у стању одговорити са: не!, а то ћемо у току расправе и разлозима оправдати. Већ и сам покушај мониста, да пронађу тај принцип, помоћу кога ће разјаснити психофизички појав, довело је саме монисте до расцепа. Ми имадемо данас више форми психофизичког монизма. Разнолико значење монизма, са којим се ми сретамо у новијој филозофији, не допугата нам, да овде поставимо јединствену дефпницију монизма, која би у себи садржавала све форме монизма. Монисшичко гледишше на васиону дели се па машериалисшички и идеалисшички монизам, уколико он хоће универзум или од доле горе из атома и механичког кретања, или од горе доле из престава и идеалних снага да конституише. 8 На психофизичком пољу развио се ' О даљем раввијању психофизичког питања у историји изнећимо док будемо о иаралелЈНму говорили. 8 РНтап Реввп, БЈе дгоззеп ^еКтаШзе!.