Српски сион

Стр. 106

„СРПСКИ СИОН".

Бр. 7.

Видите дакле, љубазни моји, да нам св. Јевапђеље говори о покајању као о главној потреби душе човечје, без које она ие може достићи оио, ради чега је од Бога саздана. А и у животу св. апостола видимо лен нример покајања. И они су по слабости људско.ј падали кадгод у погрешке и тиме увредили Учитеља свог, али су свагда прибегнули нокајању к^о средству, којнм се добија милост и онроштење. Епо апостол Петар у очи страдања Христова одриче се Учитеља свог трииут и са сузама се после покајао. Тома ученик Христов не верујући васкресењу Спаситељевом увредио га, али се покајао речима: „Господ мој и Бог мој", (Јов. 20. 28.). Па тако и други апостоли. Кад су тако избраиици Божји чинили, молили милост и опроштење срдачпим покајањем, како да не чипимо ми, драги Хришћани, који нисмо животом и делима Својим апостолима равни? Видите, .љубазни, као што је добри Спаситељ опростио ученицима Својим иогрешке њихове, тако исто опрашта Он свима људима, који се у признању грехова својих, у скрушености срца и у тврдој одлуци да ће омрзнути па грех — искреио кају. А кајати се морамо још и зато, што нам нигде занисано пије кад ћемо се раетати са животом и хоћемо ли имати времеиа за иокајање ?! Даии човечји пролазе као река, али се и ие враћају ТТТ та је живот човечји? „Од ветра разнесено лишће, дим кога брзо у зраку пестане", вели реч Божја. Тек што је човек очима својим угледао светлост сјајнога супца, већ се снремати мора на онај свет! Није ли од колевке до гроба само корак један? Зар нам иије дакле сваки часак скуп? „Годиие наше нролазе као глас". (Псал. 90. 9.) и још пас није искуство наше много чему научило! Јест, љубазна браћо, многи је од вас толико лепих дана, месеца па и година утрошио само у мислима о срећи, о бо гаству и земаљским насладама и у сваком другом без духовне користи раду. И шта шта видимо? Је ли човеку пред очима лебдила једино достизавање земаљских добара сматрајући у њима срећу своју, тада му је време било скуноцепо, кратко,

чисто би га привукао себи да пе лети тако брзо; а је ли човек требао и морао само једап сахат посветити Госноду Богу своме у молитви, о тада му беше онај сахат читава годииа и сувише дуга. Помишља ли дакле човек, хоће ли на оном суду Судији вечиом морати одговор дати о томе, на какав је начин веселио ерце своје или ће га Судија питати: каква си дела милости чинио ? 0 како лако стављамо на коцку душу своју и вечиту срећу иашу, а још се иаучили иисмо, да ало пе носи добра плода, да нам богаство не носи радости, не ноклања истинске среће и не дарује душевпог мира. Но само за њим човек жуди, у свету само забаве и радости и весеља тражи и то му је угеха, то живот! Истипа је, браћо драга, и то, да нам Јеванђеље пе забрањује стицати богатство и не брани нам радости и весел,а, али кад и како ? Кад их човек не сматра сврхом живота свог ! Апостол пас и о томе учи кад вели: „радујте се свагда у Господу" (Филип. 4. 4.). А чини ли свет тако? И кад му је срце весело сећали се Бога? И кад му душа пева усхићено радошћу каквом радује л' се у Господу? Не, оп не чини тако! Закон света има друкчију задаћу, а та је:једи, ниј, весели се и уживај ! Такав закон противи се закопу Христову, јер Христос је место радости тражио невољу, место богатсва сиромаштво, место славе крст. Па зар да опи, који се РБеговим крстом крсте и Његовим светим именом називају, опи зар да чипе друкчије? Да љубе зар већма свет пего Христа? Бреме је, браћо, да се окаиемо мудрости света, да се обучемо у одећу покајничку, да бегамо из таме неваљалства и зла у светлост истине. Ви, који пе љубите Бога свим срцем и душом својом, ио сваким даиом вређате доброту Његову, покајте се ! Ви, који ие љубите ии ближње ваше, но им сваког тренутка јаде ианоодте, покајте се! Ви, који родитеље ваше непослушпошћу евојом ожалостисте и клетву мајчину на се навукосте — нокајте се! Ви, који сте у злој вољи кадгод похулили на име Божје, обратите се!