Српски сион

Бг. 7.

.СУРПСКИ

пион. в

Стр. 107

Би, који сте страстима заслепљени туђу част отели и добро име ближњем окаљали — иокајте се ! Ви, који децу своју занемарујете и добра и истине не изводите — иокајте се! Би, што у нијанству кадгод увредисте Створитеља свога — иокајте се! Покајте се сви, који гредете стопама оних људи, који неваљалством својим навукоше већ на се гнев и казну Божју! А је ли тешко покајати се ? Иште ли се од нас оио што не лежи у снази нашој ? Слушајте шта нам говори о покајању светитељ православне цркве наше св. Јован Златоусти у беседама својим: „Не иште се од нас да запливамо у море, да се боримо са валима морским, иити се тражи, да пешице превалимо далеки пут, но шта? Плачимо о гресима нашим! Не очавајући реци искрено Богу : сагрешио сам". Но ееким Хришћанима изгледа ово тешко, а неким и стидно, али помислите ви, браћо лрага, да ли се исноведате човеку или Богу ? Испитује ли и пропиче ли срца људска човек или Бог! Је ли вам дакле тешко рећи „сагрешио сам"? 0 ви лакомислени, који често сумњате: „Испитајте и видите како је добар Госнод; благо човеку који се узда у Њега" (пс. 34. 9.)! Па онда из искуства знате да вам је лакше било, кад сте нешто, што вас је тиштало, поверили пријатељу свом! Изгледа, као да вам је терег са леђа пао; као да сте с њим ноделили све! Како тек човеку мора бити слатко и пријатно, кад се новери Богу, ГБему искрено отвори душу своју и замолимо оироштаја од Онога „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истипе" (I. Тим. 2, 4.). Није, дакле, разумно мислити само о томе, да је дуго до смрти и да се при носледњем часу можеш опростити греха, а дотле чииити свакојака зла, јер гордо се уздати у милост Божју грех је велики. Покајте се, јер тешко оиом, који од Бога остављен буде, нема му ни откуд спасења, јер таковима Бог вели": „што звах али не хтесте, пружах руку своју али иико пе мари, иего одбацисте сваки савет мој и карања мојега не хтесте примити;

зато ћу се и ја смејати вашој певољи, руга ћу се када дође чега се бојите" (Приче Солом. 1, 24, 25, 26 ), тада ће ме звати, али се нећу одазвати, рано ће тражити, али неће наћи" (Приче Сол. 1. 28.) Желиш ли себи среће и спаса души својој, жудиш ли за духовним миром, покај се народе мој ! А ти велики Боже милостиво саслушај и услиши реч покајања стада мога „снаси народ свој, благослови достојање своје, спаси их и уздижи их до века" (пс. 28. 9.) Амин. Говорио пред Божићним постом 1900. Јереј Јов. Ж. Бута.

Кратки преглед иеторије Омилитике. (Свршетак.) Но сва овде поменута и још многа друга неспоченута дела западних писаца, не одричући им вредности њихове за историју омилитичке системе, не могу послужити у свему за проповедника иравославне цркве; јер се нравославно црквено говорништво, ношто је задржако старинско обележје, у многоме разликује од слаткоречија иностраних ироповедника, и, сагласно духу православне цркве, има своје посебне потребе и захтеве. Омилитичка литература код Срба је још у повоју. Омилигика или упутство за проповеднике издана у Београду (1863.?) блатословом митрополита српског Михаила је, иако први, до сад и најбољи рад ове врсте. Ту су доста исцрпна омилитичка правила и уз њих примери. Оишта Риторика Влад. Вујића за ученике у београдској богословији и не спада овамо. ваворова Руководство кт> церковному собесћдованш преведоше с неким мањим не баш спретним променама: Оветвлик П. Ранковић (Београд 1894.)и1азоПоповић (Цетиње 1899). На спрам српске богатија је омилитичка литература код Руоа; но и овде није јако обилата. Њихови су се преци учили проповедати читањем беседа знаменитих црквених отаца и размишљањем о предметима, те су били на тај начин у проповеди дотле се усавршили, да су, истински загрејани за свету свар, умели оним проповедима са којих су се учили усиешно подражавати и науку хришћанску правилно, са осећајем и успехом у свои народу ширити и утврђивати,