Српски сион

Б р . 7.

„срдски сион.»

С тр . 109.

ти?" И т. д. Уопће цела се ова проповед састоји у опровргавању и побијању. Када је црквеии беседпик увео слушаоце у своју тему; када ју је у делове раставио, Св. Писмом провидео, здравим разумом разјасиио, примерима иотврдио, па сумње одговорио, приговоре свом спагом своје говориичке вештипе папао и одбио, опда му ваља учинпти још последњи пападај, који ће му победу осигурати. То чини у последњем делу беседе, у епилогу. Епилог се састоји у рекапитулацији главних тачака и досле развијених иајсиажнијих доказа у беседи. Његова је сврха, да распали осећаје, покрене вољу и загреје срце слушалаца. Зато мора бити кратак, пун живота, снаге и духовитости. Са тим својствима навешћемо овај енилог у овом збориику: „Уетаии, преии се иза спа заблудела овцо! Спаситељ те чека с раширеним рукама! Кад се са скрушеиим срцем сасвим исповедиш, осећаћеш толику радост у срцу, као да си скинуо терет са савести и задобио благодат и милост Божју, ради чега ћеш увек благосиљати час за овако добру исиовест. Не дај више ђаволу времена, да те вуче за собом као роба! Но брзо ! Брзо, док се несу врата затворила!" 2 ЈЕеп је епилог и у „Слову на Празднике Богородице." 3 Састоји се из једнога нримера из свећене историје, у коме се садржи читава рекапитулација главне теме и који по занимљивооти чипи снажаи утисак. Исто тако и у „Слову вђ Нед. 2-го но Сошествш." 4 Међутим у „Слову вт> Нед. З-го иоста," 5 и у другим иекима, еиилог не одговара опоме, што се захтева од добра епилога, наиме да у кратким маркаитним цртама рекапитулује садржииу нроповеди. У проноведи иак „В г в Нед. 2-го поста" 6 ни не видимо епилога, него се тема наставља све до краја тако, да слушалац, и носле завршетка, ишчекује од нроповедника, да ће и даље говорити. Толико о дисиозицији Бићентијевих проповеди. Но ми имамо да разгледамо још 2 „Слово XII. В1> 11ед. 4 -10 иоста" стр. 108. 3 Упор дом. вборник ироповеди на стр. 177. 4 Шс1. стр. 200. и 201. 5 Ша. стр. 90.-100. 6 11л(1. стр. 81 — 90.

један део беседништва, а то је Фрастика или елокуција. Елекуција учи, како се мисли приказују у говору; она говори о стилу и његовим својствима. Он треба да је чист, јаеан и достојаиствен. Чист је стил онда, ако су изрази и речи правилио и по граматици употребљени. Не сме у њему бити варваризама ни солоедизама, али он ваља чувати и нретеранога пуризма и неологизма. Јасан је — ако се одмах на први поглед онази мисао, коју иисац хоће да изрази. Ту треба иазити на чистоћу језика, поредак мисли, једноставност и прецизност. Достојанствен је најзад, ако се одликује снагом и елеганцијом,- и то је т. зв. Фигуративан стил. Према сврси нак, дели се стил на: прозајички (за поуку), појетски (оеећај) и ораторски (вољу.) То су главне црте доброга стила. У осталом, ои зависи од саме природе предмета који се обрађује, а највише од темперамента, укуса, духа и карактера пишчева. За то су код разних иисаца разни стилови. Да видимо сада, какав је стил у овим проповедима нашега Вићептија. Пажљиви читалац овога зборника оназиће на црви поглед, да је стил Б. Ракића више прозајички т. ј. такав, који служи више за поучавање слушалаца, него за раснаљивање њихова религиозног осећаја (појетски стил), или за покретање воље (ораторски стил). Појетским, а донекле и ораторским, стилом, одликује се само „Слово вљ Нед. 2-го по Сошествш". 7 Ова се проновед одваја од свих осталих уонће својом простотом, нриродиошћу и леиотом. Из ње избија темељно нознавање живота човечјег у свима нијансама његовим. Није иретриапа, као све остале, силним цитатима из Св. Писма и списа св. отаца; није испрекидана разним нричама, које често ремете правилап ток и везу беседе, него мирно тече као река, а песничке мисли, заодевене у крагким нуним духа реченицама, нижу се једпа за другом. Ово ће бити, по нашем мнењу, најленши цвет у венцу нроиоведи Ракићевих тако, да би се још и дапас могао без зазора износити пред слушаоце са црквене катедре, па да им буде за иоуку 7 Ша. стр. 371.-379