Српски сион

Б р . 11.

л:рпоки сион."

стр. 175.

„Стаље православних у Еитају и данас је јадмо и жалосно, а међутим како је у Китају за Иравославље погодно земљиште! Китај може и мора бити православан. . Искрено и братски поздравите све приложнике, и замолите побожне руске људе, да се моле Богу за Кинеску православну општину, која је на рубу пропасти, да Бог даде, да се у тој далекој и крвљу хришћанских мученика заливеној земљи, не затре добро семе, већ да се прошири и процвета наша света вера православна." Архимандрит Инокентије скупио је до сада седамдесет душа, који се спасоше од погибије. Надати се у осталом, да ће их се у будуће и више наћи. У сваком случају слободно се можемо уздати, да ће се Нравославље у Китају раширити и дроцветати." Нриошлтио Ст. С. Илки$.

У Карловцима, 14. (27.) марта 1901. У „Бранику" од 8. марта о. г., у уводном члаику, пребацује се св. Патријарху и Саборском Одбору, да не мисле озбиљно са сазивом сабора, нити даимје стало до тога, да се сабор икада састане. Но већ у истоме чланку љегов нисац противуслови себи више пута и тим иобија сам сумњу своју, а сувише још у идућем броју горњега листа скида сваку кривицу са св. Патријарха и баца исту на друге чиниоце. 0 томе, дакле нема даље говора, јер иисац се сам разуверио. Но остаје још једна тврдља истога иисца, коју није опозвао и коју Саборски Одбор не може прећутати. А та је, да митрополиту-патријарху српском и Саборском Одбору годи данашље стање, јер онда да су они све и сва у нашој автономији, они онда да „жаре и пале" са народно-црквеним имањем. Колико годи данашње стање Саборском Одбору — то је он показао целим својим доеадашњим радом, а нарочито оним око реорганизације, војујући за слободу и самосталност цркве и автономије у оквиру оних земал>ских закона, који су најзнаменитије саставине данашњега устава угарског. А у колико су чланови Саборског Одбора све и ева у автономији, и у колико се може у опште, а нарочито са црквеним имаљем „жзрити и палити" у оквиру данашње,

из различитих рескрината, уредаба, наредаба и клаузула састојеће се организације, то јасно показују занисници и остали списи Саборског Одбора, иа и његови сабору ноднесени извештаји. Ко то све зна, тај ће врло добро знати и то, да је оно „жарити и палити" ироста подвала, дакле недостојно оружје за сваког ко хоће да је на моралној висини свога ноложаја. Зна то и иисац поменутог чланка, а што се ипак тим оружјем служи, биће да га немилице гони струја, у коју је вољно и невољно упао. Саборски Одбор врло добро познаје збиљу данашњих времена, свој тежак задатак и своје теретне дужности. Најглавнији задатак свој, да извојује самосталност автономије, осујетила је саборска већина 1897. можда за навек, не за то што ее не би, кад тад, освестила заведена већина нашег народа, него просто за то што се згодне прилике ретко рађају. Саборском Одбору, дакле, не преостаје друго, до да савесно, врши своје законите редовне дужности. Ова служба врло је тешка, непријатна и спојена са великом одговорношћу. По томе сви чланови Саборског Одбора жељно изгледају на сабор, као на дан свога ослобођења. И за то, ради општега па и ради свога интереса, чине све и сва, да омогуће што скорије састанак сабора. Изаслани пододбор поднео је још у седници децембра месеца ирошле године Саборском Одбору свој извештај, са предлозима, по ком би се поднели сабору извештаји о раду митрополијских власти, прорачупи. закључни рачуни и сви остали предмети, који ће се решити до сабора и спадају пред сабор. Предлози, који се тичу автономне организације неће се овом приликом подносити сабору. Саборски Одбор учинио је, дакле, све и сва, и то благовремено, што на основу закона чинити и што се од љега захтевати може. Што се хоће још више ? То чланови Саборског Одбора не знају. Ал' то знају, да их не ће никаква вика ни сила навести на то, да скрену са једино правога пута закона, па да пођу оним трагом, којим је ишла већина посланика у минулој саборској неријоди. Ко не припадани једној странци, већ као прави родољуб непристрасно носматра шта се све ради у нас, тај види јаоно, да обараље угледа, достојанства и авторитета српског патријарха, порицање најважнијих права Саборскога Одбора, напуштање битних права цркве и српскога народа у цркви, обилажење автономних власти и утецање државној власти, а нарочито