Српски сион

С тр . 172.

Д !РПСКИ СИОН."

бр. 11.

изнемотлости не могу за себе одговарати нри крштењу, ако други — по њиховој жељи или под сопственом строгом одговорношћу, одговарају за њих, односно нотврђују жељу њихову, да се желе крстити (Картаген, 54., Тимот. Алекс. 4); 2.) Оне који су бесни или од злог духа нападнути, као и луде не треба крстити, док не оздраве, али се у случају наступа смртне опасности, и у таком стању могу крстити. (Тим. алекс. пр. 2). 3 Пракса наше овоцредеоне Цркве у погледу примања неверника, односно иноверника у заједницу црквену, ограничена ,је у неколико наредбом грађанских закона (1ЛИ. зак. чл. од 1868.). Тек по тачном извршењу односних захтева грађанскога закона, православни свештеник може таквог неверника крстити, односно иноверника по проиисаном образу у заједницу православне Цркве увести, али му за то ништа не пречи, шта више дужност му је, да дотичнога већ и претходно оглашеног сматра и у истинама наше свете вере упућује. г.) 0 восиријемницима — кумовима. Как^ при крштењу деце исто тако и цри крштењу одраслих, неопходно морају бити присутни воспријемници, кумови. Установа ова заведена је и чува се у иравославпој Цркви, још из првих времена Хришћанства. 0 воспријемницима, као неоиходно потребним особама при крштењу говоре већ апостолске установе, св. Дионисије Ареоиагит, Тертулијан и други најстарији црквени писци 4 . Воспријемници су заведени с тога, да 1.) буду сведоци и јемци за веру и завете оних одраслих који се крсте, и да на тај начин отклоне од њихова крштења сваку сумњу, подлогу обману и притворство. (VI. вас. 59., VII. вас. 14); 2.) да при крштењу деце, у место њих исповеде веру и даду потребне одговоре, а уједно да у наиредак на себе приме бригу о њиховом духовном васпитању, односно утврђењу у вери и побожности; 3.) да одговарају нри крштењу за оне, који услед болести, немоћи и слабоумља не могу сами за себе одговарати (Карт. 54). Занимљиво је, да су у првим вековима воспријемници били ђакони и 3 0 том говори и св. Кипријан у ср. 76. а<1 Мадпит. сГ. Аи. Прав. 8. 32. 4 Соп 81. Аров*. 3. 16. — Диои . Ареоп. Де есс1. Јиег. сар. 2. — Тертул, <1е ћар1. с. 18.

ђаконице, и то нрви мушкима а потоње женскима. Ово је без сумње због тога било за> ведепо, што су новокрштени у особама црквених служитеља могли имати најбоље и најпоузданије сведоке, јемце и наставнике у вери. Доследно сврси ове установе, воспријемник, по црквеним правилима, мора бити православне вере, којему су цознати основни чланови вере, и који ће сам будући свестан своје аужности, и хтети и умети васпитати у духу православне цркве оне, које је из купке крштења примио. 5 Услед тога иноверци не могу бити воспријемници код православних. На ово су дужни пазити свештеници. Такође на православном Хришћаннну не приличи, да буде воспријемником код иновераца, изузев случаЈа, да се та дена у православну веру крсте.' 1 Малољетни, будући да не разумеју верске истине и св. тајне, не могу бити воспријемници. 7 У сваком случају, црквени устав св задовољава са једним воспријемником односно воспријемннцом при крштењу — као што је то у првобитној Цркви било, када су мушкима кумовали мушки, а женскима женске, (у осталом не свагда. и искључиво); нарочите строгости у овом иогледу није било. 8 У случају крајње нужде крштење се може обавити и оез воспријемника, али родитељи ни у којем сдучају не могу бити воспријемници својој деци. 9 Ово се објашњава онвм особеним међусобним односом, у које ступају воспријемник и иримљени из купке крштења, а који се духовтм сродством назива. д.) 0 крсном или духовпом сроству. Ио науци православне Цркве, нримање крштенога из крсне купке има ту особену духовну снагу, да воспријемника (кума) доводи у сроство с оним, којега је он из крсне купке иримио, (VI. вас 53). Воспријемник према томе постаје духовним оцем онога, којега је крстио. Историјско порекло овога сроства потиче отуда, што у нрвим вековима, када су кретили 5 Правосл. испов. део 1. пит. 103. — Кн>. о дужн. свешт. 6 Номокон. 22. 153. 7 0 дужн. свешт. 8 СопвШ. Ароз1. 3, 19., Требнадс гл. 5. 9 Требник Шс1. Номокапон ст. 209,