Српски сион

В р. 12

.ПРПОКИ

сион>

С тр . 191.

И Валхер тврди, да су укидањем усмене исповеди исповедници постали црости проповедници. Исновед, дакле, чини свештеника оцем и настирем душа и она му даје нотребна средства за то. Сад има да руководи душе особитих врлина, које су или из љубави нрема Богу напустиле све или пак живе у свету као анђели. Какви осећаји обузимају свештеника, кад их чује, где клечећи крај његових ногу, да му у сузама признају и најмање своје ногрешке! Но одмах затим долази му прави контраст нраво чудовиште — и нрича му таке ствари, да мора да се грози. Као човек морао би се грозити и гадити, али то не бива. Ја не знам, какав осећај милостиве љубави овлађује њиме и чини га са свим другим човеком. Он не живи више, иего Христос живи у њему. Мало их је, који не уображавају себи, да би нризнањем својим пред свештеником навукли на себе његово презирање. Гледећи са тајанствене благодати, то се не да ни замислити; то је метаФизичка немогућност. Може ли свештеник презирати и најгорег зликовца, кад пред њим клечи и и признаје — исповеда грехе своје? А и зашто би? Јер признати грехе своје значи то исто, што и одрећи их се, унутарње се пренородити. А кад се човек препороди заборавља се оно, што је пре било. Што је човек био дубље пао, то ће веће дивљење, поштовање и љубав понићи у срцу свештеника. који је сведок његова препорођења. Као год што је немогуће нрозрети дотичнога, исто је тако немогуће ускратити љубав оним душама, које се Богу враћају. Кад те душе према свештенику показују толико љубави и поверења те му откривају и исповедају своје скривене грехе, како свештеник не би осећао према њима љубави, него да их презре. Млада браћо! Ако вас нико не узпоштује, ако вас се сваки грози и клони, отидите свештенику, клекните пред њега, исповедите му своју кривицу и ви ћете осетити, где на вас прелази тако искрена љубав и ноштвовање, које само може доћи од Бога, који је створио исцоведника и покајника.

Не тврдим, да је то она љубав и по штовање, које је створило печат исповеди то је вишег порекла, оно је божанско. Т< и самога свештеника задивљује. Свештеник не осећа ни најмање иску шења, да повери коме оно, што му с< исповеди. Чим је изашао из исповедаонице он је већ заборавио на све. А кад и кад да га покајници сами не подсете на ве] исповеђене грехе, он их се не би сетио. I то је заиста чудновато ! Има свештеника, који се подетиње п; своје суграђане забављају понављање! старих већ толико пута испричаних до гађаја, али никад не рекоше ни речи < ономе, што им је у исповеди саонћено Дешава се и таких несрећних случа јева, те који свештеник помери памећу ] у том јадном стању ода многу тајну, ал) оно, што му је ири исцоведи поверено није никад пи један одао. Има, на жалост, и таких свештеника који од вере отпадоше, своје достојанств ногама погазише, свет својим цинизмом : дрскошћу у чудо бацају. Сетимо се сам француске револуције, која је поред оста лог хтела и религију да обори У редо вима верских противника нашло се и све штеника. Но ни један од њих, ма да ј| тако ниско пао, никад није на ту миса^ дошао, да јавно исприча ма и најмањи пр! исповеди поверени му грех. Томе се многи за време Франц. рево луције чудили. Маркиз де Креки пише ; својим успоменама: „Заиста је чудо, д сред толиких злочина, које почини Франп револуција, није познат ни један једин случај, да је који отпали свештеник ода преступе, који су му на исповеди иове рени." Мармонтел у једном свом делт нита: „Како то, да од револуције међ; многим и одушевљеним присталицама репу бликанских начела, усред безбројних уход и потказивача, којима не беше ни прија тељство ни захвалност, па чак ни крвн везе свете и неповредљиве, у оно врем^ кад се тражили само изговори, па да с свештеници опљачкају и смакну, како тс иитам, да револуционарним судовима ниј тужен ниједан свештеник, да је коме ода ча исповеди поверене му грехе?" Св