Српски сион

Стр. 187

Па кад ми устајемо и вичемо на неког човека на брата свога онда, код поуздано не знамо, је ли он доиста кривац; него тек мислимо, или нам баш не изгледа, да је он кривац: да шта би — тужан-јадан радили онда кад би имали пред собом засведочена кривца? 0, тешко би било човеку томе. Та ми бисмо га протерали, ми бисмо га жива у земљу отерали. Е на рецимо: јесмо ли бољи од Јудеја? Јесмо ли људи, јесмо ли Срби, је смо ли браћа, јесмо ли — Хришћани? А шта нам и како нам баш и са нознатим, осведоченим грешником чигшти ваља, нека нам каже сам Госиод наш, Исус Христос. Један пут доведоше пред Христа грешну жену па му рекоше: „Учитељу! ова је жена сад у нрељуби ухваћена, а Мојсије нам у закону заиоведа, да такове камењем убијамо ; а ти, шта велиш?" Знајући Христос да хоће да га кушају, учини се, као да није ни чуо, шта му они говоре, него се саже доле и стаде иисати прстом по земљи. Непријатељи Христови номислише, да су га у неприлику и забуну довели, те не зна, шта ће да им одговори, с тога стадоше наваљивати на Христа, да им каже, шта — но његовом суду — треба радити са том грешницом. Тада се Христос исправи и рече им: „Који је међу вама без греха нека нрви баци камен на њу", а за тим се и опет саже, и писаше по земљи. Погођени и застиђени тим изненадним одговором, јер осећаше сваки своју грешност, непријатељи Христови стадоше се један по један удаљавати, тако, да остаде сама жена. Тада се Христос и опет исправи и рече: „Жено! а где су они, што те тужаху? Ни један те зар не осуди?" А жена иокајана и радосна одговори: „Ни један, Господе". А Христос јој рече: „Ни ја те не ћу осудити, иди, и од сада више не греши." Да лепе науке, да дивна примера! Христос, безгрешни човек, Бог који срце познаје, не осуђује, већ опрашта жени грешници; чак ни књижевници, ни Фарисеји не ће да се баце каменом на грешну жену, јер зпају јер осећају да

су грешни. — А ми? И ако смо пуни и препуни греха — само кад би могли, само кад би смели каменом би се бацили, камењем би засули брата свог, баш и онда, кад му погрешке и кривице добро и не знамо, него тек онако, из мржње и освете, злобе и пакости ! Ала смо ниско пали; ала смо грдно заблудели, ала љуто Богу грешимо! Један св. отац, један учитељ црквени између другога и овако се Богу молио: „Господе! дај ми да гледам моје грехе, па да не осуђујем брата свога." Па, љуб. моји, и ми се тако молимо, и ми тако радимо: загледајмо ирво у себе, у своју душу, иа кад видимо и сазнамо, да смо и колико смо грешии, а ми тада ие ћемо смети осуђивати баш ии грешнога брата свога. Ако је „у оку брата нашега балван," а у нашем тек „трун," извадимо нрво тај „трун" из ока свога па ћемо тек онда, моћи вадити „балван" из ока брата својега; или што је још и грђе и горе са „балваном" у оку свом вадити „трун" из ока брата свог. Та, љуб. моји, кад ми не можемо ни толико да се уздржимо, те да не устајемо, не вичемо и не осуђујемо брата свога онда када нам он никаква зла учинио није; него па брата свога вичемо, брата свога осуђујемо или из мржње, злобе и пакости, или поводећи се за другима, јер и други људи на њега вичу, њега осуђују, па нека смо и ми у „друштву" ма и „неваваљалих људи", да како ћемо иснунити ону Божју заповед: „љубите непријатеље своје, благосиљајте оне, који вас куну, чините добро онима, који вас мрзе, и молите се Богу за оне, који васгоне?" 0 како смо за извршење те Бож.је заповеди и одвише слаби; како смо од такове љубави и одвише удаљени! Љубазни Хришћани! Христос Снаситељ, који је на данашњи дан тако кротко, тако смерно, тако понизно ушао у Јерусалим, доћи ће још један пут на земљу, али „у свој сили и слави, са свима све» тима анђелима својима," а доћи ће, да суди свету, да даде свима и свакоме, што је заслужио. И тешко свакоме човеку, који га тада