Српски сион

отр. 188.

„СРИСКИ ОИОН.'

бр. 12

не буде срео — не са гранчицама финиковим — него са грапчицом мира; а јаој сваком човеку, који му тада не буде подастро — не халдогу — него „срце скрушено и ноништено," срце нросто и чисто, срце, које пије знало мрзити, злобити и пакостити, викати, осуђивати и светити се, него срце, које је само знало Бога поштовати, брата љубити, а греишику праштати. — Јест, тешко тада сваком таком човеку, јер ће га Христос Опаситељ, ираведни судија судити и осудити: „бациће га у таму најкрајњу, где ће бити плач и шкргут зуба". — Амин. Ј Ј. С. Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руског превео и попунио: Ст С. Илкић. 1. Крштење и миропомазање. (Наетавак.) Ои&а правила о свршавању мироиомазања. Тајна миропомазања врши се помазивањем делова тела човечјег освећеним м&ром, што се обавља иза крштења уз произношење речи: „Њчатћ дара скат<и и>", чиме се изражава то, да је верни испуњен благодатним даровима Светога Духа и да је утврђен у духовном, хришћанском животу. 1 У апостолска времена тајна ова се свршавала полагањем руку, чиме се манифестовало преимућство апостолске власти у томе погледу. У осталом у апостолским посланицама налазимо тврдња, да је и помазивање, видљиви знак невидљиве благодати Оветога Духа (Дјеј. 8, 17. 19, 6. Јевр. 6, 1. 2. П Кор. 1, 21. 22., 1. Јоан. 2, 20). Црквени учигељи првих векова говоре уједно и о помазивању и о полагању руку, али ипак много више о првоме. 2 Источна Црква је постојано признавала само помазивање за најглавније и неопходно дејство при овој светој тајни. Тако је утврђено и на старим како васељенским тако и поместним 1 Прав. испов. д. 1. пит. 104. Правосд. катихивис. о миропомавању. 2 Клим. Алакс. (Јшз сИуев 8а1уив § 40, еЈ 8кот. Пђ. 2, § 8. Тертул. (1е ћарЈ. сар. 7. Св. Киир.лјан, ер. а<1. Јиђајапит 73. — Св. Кирил. Јврусал. туз1ао;. 3. § 1, 3, 6, 7. сГ. СопзШ. Ароа4. 7, 22. Ориген: соттепЈ. ж1 Ерћез, сар. 6. орр. 4. 4. Св. Григорије Богослов: 0 крштењу сл. 40- Августип Де 1>арг. 3, 16. е(; соп(га. ГсИПап 2, 104. в1.

саборима (П. вас. 7. У1. вас. 95. Жаодик. 48. карт. 6). Речи, које се изговарају при мазању делова тела и које изражају снагу ове тајне, налазимо у правилима другог васељенског сабора, који и сам примећује, да своју одредбу изпаже ио древноме начину и обичају, дакле по предању из првих времена Хришћанства (II. вас. 7). И заисга оне су аиостодски израз (2. Кор. 1., 21, 22). Реч иечат (осррофд) у опћој је употреби код свију црквених отаца, где се говори о тајанственом мирономазању. Мирономазање је неопходно потребно свима који се крсте, како одраслима тако исто и деци (Лаод. 48). Ова се тајна не понавља. Материја тајне мирономазања мора бити мирисаво миро, које је сачињено од одабраних трава, масти, и уља. Миро освећује епискон. 3 Свештеници су дужни назити на то, да у повереним им храмовима вазда буде довољно светога мира, да се оно чува у светоме олтару са свима почастима и обазривошћу која приличи таковој светињи, и да га не дају у руке не посвећенима. У нашој овопредеоној Цркви, по указаној потреби — евојим нутем и начином — зготовљава и освећује свето миро свагдањи митрополит-патријарх, и раздаје га осталим обласним архијерејима, који га опет разашиљу подручним им Црквама. а.) 0 лицима која свршавају тајпу мироиомазања. У саставу тајне миропомазања разликујемо два дејства; 1.) освећење самога мира и 2.) употреба мира у св. тајни, односно свршавање тајне над верним. По установама православне Хркве, светити миро може само епископ' 1 . Основа овога лежи у томе, што је свето миро оруђе и иечат благодатних дарова Светога Духа; али се дари Св. Духа чувају у Цркви само посреством непрекидног пријемства (насљедства) од светих апостола, а преко њихова рукоположења, а то насљедство — тим начином — припада искључиво епископима. Саио полагање руку, путем којега се у апостолска времена предавала верним благодат Светога 8 Драв. исиов. пит. 105. — Књ. о дужн. евешт. 4 Карт. 6. — Правосл. исиов. пит. 105. — Прав. катих, — Цсиовед. иатр. чд. 10.