Српски сион

&р. 15

„СРПОКИ сион.

отр. 239.

Но да видимо, је ли њему пошло за руком оборити доказе о неканоничности изборног реда, бар с обзиром на његов постанак. Ова неканопичност доказује се чињеницом, да је изборни ред донесен за време упражњене митрополитске столице. А зашто неканоничност та резултира из те чињепице, изложио сам овим током доказ них тврдња: „1. Да је за предузимање и решавање важнијих црквених послова и за увођење новотарија у цркви дотичне црквене области, — надлежна искључиво саборна власт епискоиа, Синод. 2. Да за време унражњене столице предстојника црквене области не може бити Синода, нити његових правоваљаних закључака. 3. Да је сазивати Синод, на њему председавати, његову радњу руководити п закључке иубликовати, — надлежан искључиво предстојник црквепе области. 4. Да се, дакле, за време унражњене столице предстојника црквене области не сме у овој ништа важнијега и новога но цркву предузимати и решавати. 5. Да за време упражњене митрополитске столице, а баш с разлога те седисваканције и с њом спојених прилика, није ни код нас било Синода, а без ових ни раснравних сабора, који би у цркви нашој предузимали и узакоњавали реФорме, каквима се бавио г. 1870/1 сабор, уз неовлаштену сарадњу и ненадлежно пристајање тадањих енископа. 6. Да су се такви расправни сабори до г. 1870 забрањивали од државне власти, а иа држање њихово да нису никада нристајали савремени епископи, ни онда, кад су се такви сабори истицали, с извесне стране, као општа жеља, „која је тако рећи у жиле народа продрла". 3 7. Да држање расправног сабора од 1870/1 и целокупна радња његова, дакле и саборски изборни ред, нису имали црквенонравне основе, те се без ове имају сматрати, заједно са иостојећим изборним редом, — неканоничнима." 4 3 НародшМ СоборЋ 1864. стр. 77. * Саборски изборни ред од г. 1870/1 са црквенога гдедишта. Стр. 38—39.

Ове тврдње доказао сам позивом на каноне и канонисте, на саборе од 1842 и 1864, на одношај сабора према Синоду, на изјаве епискона у сабору 1870, највиша ручна писма и декрете, те министарске отписе. „Осврт" је нокушао да обеснажи целу ту аргументацију. Ево како. II. Вели, (стр. 11) да приведене каноне нисам разумео, да не знам или нећу да знам за разлику између Архијерејског Сипода и нашег народно-црквеног сабора, односно, да не знам или нећу да знам, „да они црквени канони, који говоре о Синоду, не могу имати крепости и снаге и за наш народно-црквени сабор". А „тојебартако јасно, и то тако рећи и деца знају". Била би дужност г. Д. Р., да је, пре или после ових својих тврдња о моме неразумевању канона, њихова примењивања и о незнању разлике између Синода и сабора, у позитивном правцу изложио своје разумевање и знање, те и мене и све оне, који смо у тами и заблуди, лепо подучио о свему шта наређују правила 84 и 37 ан., 4, 5. и 6 I вас., 2. П вас., 19. IV вас., те 9. 15 и 20. IV. помесног сабора. Подучио о томе, зашто се они не могу односити и примењивати на прилике у нашој црквено] автономији, на радњу нашег сабора као црквеиог , на одношај његов као таквог и према Синоду, који одношај истиче из карактера сабора и његова црквенога делокруга, да и не спомињемо: из одношаја црквене автономије према цркви и њезином законодавству. У место да је то учинио, учинио је г. Д. Р. нешто што не приличи „такоме јунаку" каквим гради себе, а према пејаком и слабом, каквим приказује мене. Подметнуо ми је једну недотупавну тврдњу, да после над њом ликује, као да је мене победио, а не своју рођену тврдњу. Рече и ово : (стр. 11) „На толико места наводисте каионе и тумачења њихова, која говоре о томе, да се за време упражњене митрополитске столице, не сме сазивати синод, односно да се исти за то време не сме у седнице скупљати нити што закљу-