Српски сион

С тр . 234.

В р . 15

себи гнездо среће, где би се осмејкивао на нас вечито сунчани зрак, и где нам облак не би никад небо потамнио, — ко би онда мислио кадгод на Бога и на, свој натприродни нозив ? Помислите само на свој живот, па ћете ми иризнати, да чим ближе стојите земљи, тим сте се већма удалили од неба. И ако сте у своме животу доживели тако доба, кад сте се веслајући у чуну среће журили да уживате пролазност, редовно сте тада заборавили на вечност. Па ако је помисао на смрт и помутила кадгод за који тренут ваше радости, тежили сте да ју оцгоните као немилог госта; и тешили сте се, да ће доћи времр, кад ћете се и Богом позабавити. Доћи ће, д;\, кад вам живот буде већ досадан и не буде вам нружао на сваком кораку среће и радости. И кад сте тако удубљени у уживања почели заборављати на свој узвишени иозив, зар нисте приметили, да су вам се над главама увек почели гомилати и облаци патња? Не беше ли ни то доста од вас опомене, тада вас је изнепада погодила у срце струја бола, да улије у н> нове снаге искушењем и да га ноново подигне Богу. Кадгод је пак Бог приморан био да вам такав удар досуди, зар нисте осетили, како је то чинио с постепеном благошћу? Понајчешће је једва додирнуо но које болно место. Разбио се по један сан или се у дим разишла по која машта. Преварили смо се у добром пријатељу или нас изненада остави срце, које смо љубили. Човек је тада приморан да подигне своје очи к небу и рекне : Дакле и томе је крај! ? За једну нову наду постао сам сиромашнији, а с једном новом иреваром богатији. Боже мој, све је дакле пролазно! Само си Ти вечан, Ти једино не ирестајеш бити! Не помаже ли Божја ономена, Бог тада жешће казни. Често Је пропало читаво имање, или нам је смрт отргла из наше средине онога, с чијом је љубављу душа наша била некад скупа срасла. Ови снажни ударци потресају тада и најтврђе срце. Очи рањене душе почињу се тада 0 тварати а нред њом се указује нова, непоЗ ната светлост. Ноново гледа он иред собом н ебо где се отвара, а сломљен нод теретом их удара гледа руку Божју која казни. Тако

га бол уздиже снажним крилима опет на висину вере. Душа му тада омекша и он се 110мирује тада с мшиљу: — То је прст Божји, то је реч Божја била! Ова ће вам мисао и нехотице дозвати у памет оне речи св. Писма: Кад чујете Његову реч, немојте стезати срца свога. — Познавао сам једну срећну госпођу, која није имала друга посла него да се весели и наслађује. Живећи у љубави с мужем а поред двоје анђеоског лика дете, осећаше се она потпуно срећном и живљаше само за радости овога свега. Данас је већ и она сирота, јадна и понижена удовица. Она плава и анђеоског лика деца бораве санак у мртвачком одру и вену у гробу с поносним јој мужем. Ту красну госио1)у виђам сада често у црно одевену да клечи на хладном мрамору и где се моли као пред распећем. И она, којој се у заносу среће чињаше цео свет сувише тесним, задовољава се сада оним уским гробом, у који је сместила све наде живота и сувишак среће своје. Досад су јој узрујаности овога живота вукле душу из радости у нову радост, где не нађе Бога, — сада пак, откад јој смрт постаде предметом д.убави, моли се она Свемогућем, да ју само погледа. Бол ју поврати к Богу, и кад у ударима упознаде Његову св. руку, поврати се да ју пољуби. Но да ли је могуће, да Бог, наш добри Отац, пушта на нас казне намерно; и ако нас заиста воли, зар да може узроковати бол нашем срцу? Да не долази тиме у противност са Својом добротом, кад шаље на нас натње! На то питање само ово могу одговорити: Јесте ли видили болесно дете кад га мати узима на руке, да га сама стави под нож лечнику који оперира? Дете ће можда под иритиском бола сматрати своју матер немилостивом, али ја, који са вишег гледишта посматрам ствар, жалим деге, али још већма матер, јер знам да јој срце ту више иодноси, а детету своме само зато узрокује бол што га воли. И Бога више гледиште руководи, кад нам болове досуђује. Хоће тиме да нам осигура душу за вечну срећу. Јер Бог је душу вечном створио и бесмртпом. У овој беседи данас ми ћемо о томе разлагати. Вера, сагласно са опћим исповедањем на-