Српски сион

В р 15

„сгпски

СИОН."

С тр . 235.

рода, учи једну истину, против које не може приговарати ни здрав разум. Та се истина крије у дубини нашег срца и служи јадном човечанству као извор наде и основ вере. То је истина бесмртност душе. Да је бесмртност душе једна од оних основних истина, које оЉ инстикат иотв рђујв и које се не могу оделити од закона мишљења, о томе нам сведочи историја. Покажите ми народ у историји, који није веровао у бесмртност душе у чистијем или тамнијем- облику? Могли сте видети народе, који су ту истину изопачили или у други облик завили ; али и кроз таму заблуда провидела се основна мисао те истине, као што се кроз маглени ваздух нровиди сунчани зрак. То је факат, с којим треба рачунати. И трезвени ум ће у том факту јасно видети истину, да оне мисли, које су свагда биле опће благо човечанства, треба да се са својим кореном увреже у суштину човечје природе. Јер вечна и опћа вера се само тада може одржати у целом човечанству, ако се наслања на инстикат наше природе. Опћа мисао може бити у човечанству само оно, што је у пуном смислу човечно. А мимисао о бесмртности је не само имала свагда значаја теоретских истина у човечанству, него је и најчвршћу основу друштвених уређења сачињавала. Мисао о будућем животу је бацила своју сенку већ на ову земљу, јер је човек овај свој иривремени живот тако удесио, да му се логика наслања на мисао о бесмртности. Мисао о вечном животу, тај опћи човечји инстикат, још је досада увукла свака религија у свој верски обзор. Али та је мисао у недостатку натприродне светлости код многих народа одударала од своје редовне сврхе. Једино је хришћанска религија ту узвишену и исту мисао као натприродну сврху учинила стожером моралног живота. Наша вера, која нам решава узрок бола и даје нам снаге за сношење истога, завршује нам своју утеху тиме, што заиаљује буктињу наде, када се буктиња живота почиње гасити: и кроз гробове указује нам на небо. Нежно нас грли својим рукама, и када Хришћанин при издисању не види више својим тамним очима земљу, показује му тада небо. 0, вера нема ни једне догме више, која би тако дубоко била урезана у срца наша као бесмртност душе.

Испитивајте само себе саме, јер за упознавање наше човечје природе можемо најјасније доказе црпети из себе самих. Баците један поглед у себе, па ћете у души својој чути уверавање које виче: — Има нечега у мени; осећам да има у мени један део, који је бесмртан! Рећи ћете додуше, ако се буктиња живота гаси у гробу, зашто нас онда мучи тежња за бескрајном срећом, за вечним животом и за непролазном љубави? Но имаде ли и један човек само на свету, кога је кадгод овај живот потиуно задовољио? Погледајте оног научењака, који зору с књигама у руци дочекује, како тражи и испитује истину. Питајте га, шта га гони на то да своју мудрост и часове својих радости жртвује студовању? Ово ће вам на ваше питање одговорити: — Имаде у мени неки тајни нагон, који ме непрестано мучи да загледам у дубине непознатих ствари и да онде истину тражим. Осећаш, да што више учим тим ми јасније виде очи, да је немогуће задовољити нагону знања, који је Божја рука у мене усадила. Осећам, да само један део истина познајем, и да не могу никад рећи, ма да и вечито учим: — Доста је, доста сам видео. Душо, спусти крила, затвори очи! Осећам, да и на самртничкој иостељи могу узвикнути: Више светлости! Тај је научењак из срца човечанства говорио. До последњег слова ћемо иотписати његове речи. Али ако нам је Творац тако саздао груди, што је улио у нас тежњу за истином, која никад у животу не ће наћи задовољења, зар није онда основана и природна конзеквенција, да мора бити таког света, где ће наша душа наћи ту вечну истину, што је бадава тражила на овој земљи. Али оставимо на страну свој суд, и нођимо за један корак даље. Посматрајмо, каквим је створио Бог човечје срце? Имаде ли кога на свету, ко не би тежио за срећом? Та и онај самоубијца само зато диже оружје на себе, што мисли да ће та извесна смрт бити веће добро но њега него ! овај јадни живот! Сви осећамо да тежимо за срећом, и ту тежњу да је Бог усадио у нашу природу. Али смо и то приморани осећати, да је немогуће ову на земљи задовољити.