Српски сион

ОР. 236.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 15.

Дрхћућом руком машамо се за чашу ра-дости и мислимо, да ће нам се срце смирити, ако ју ностигнемо. Колико смо већ кута у животу уздахнули: Само ми још ово дај, Боже мој, па ћу тада бити срећан за навек ! Па да ли се заиста тако догађа? Баш напротив! Чим смо иостигли жеље, иснаде нам чаша из руке и рањени обманом уздахнусмо: Па зар је то све било ? Човечје срде још и на самртничкој постељи узвикује за беекрајном срећом: Зар је могуће да је тај мудри Бог, Који никад није ништа створио без сврхе, — једино само у човека улио таке тежње, које не ће никада бити задовољене? Свршити, глуиава је реч, узвикује Гете, — и ако ти се душа загреје ватром љубави, зар ти се не намеће и нехотице реч св. нрироде: „Вечито, за, свагда ћу твој остати!" Јесте ли читали кадгод Лонгфелов сат с ногама? Шта је она тужна меланхолија у тој несми, која духове покреће? Осећање вечности у монотоном лупању шеталице. Рефрен те песме задире у срце ваше са: „речима никад више," „вечито." Је ли могуће, да је тај мудри Творац, у Чијем се сваком створу тако сјајно очитује закон разумности, једино у нас улио несмислене тежње и осећаје ? Та човек би тада био најнесрећнији створ, кога је Бог у гневу Своме саздао. Јер животињу њезин нагон никад не вара. Она живи без бола и наде, не муче ју ни успомене из ирошлости, ни бриге будућности. Не осећа дакле нити сумње, нити гриже савести. Али у дубини човечјег срца имаде строги суд, где сваки кад Донесе пресуду над собом очекује, да ју потврди највиши судац. Питам вас сада, кад не би било у нама племенитијег дела, да ли би се могао пропис моралног закона примењивати на људска, дела? Ако нема душе, онда нема греха; јер покретна снага наших дела крије се просто у развијенијем стању нашег физичког организма. Онда је закон неправда, а начела која друштво одржавају нису друго него насилне теорије, донесе не против природног нрава појединаца. (Свршиће се.)

Пад Ваеељенеког Патријарха Цариградеког Конетантина V. У овој ствари пише „Царигр. Гласник" ово: Ирсд сами Ускрг одиграли су се у Вас. Патријаршији и ваи њс догађаји кији су свој иривремени завршетак нашли у одлуци Синода и Мешовитог Савета: да натријарх Константин V., престане бити ноглавар Васељенске Патријаршије, те да настуни један од најређих догађаја у В. Цркви, да се на велики иразник Христовог Васкрса у саборној дркви натријарпшској не чују молитве Патријархове. Константин V. није више вассл.енски патриарх; на љсговом месту је администратор Иатријаршије, брусански митрополит Натанаил, члан Синода. Бавши патријарх је рођен на острву Хијосу 1833. г., где је као дечко учио у манастиру. Његов отац, свештеник, изради код тамошњег митрополита а иотоњег александриског иатријарха Софронија те му син добије номоћодмитроиолијеиночне учити гимназију, после које дође да учи бсгословију на Халки. Богословију је свршио 1857. г., и тада је отитао своме добротвору Софронију, који га пошље у Атину да даље учи. Кад је годину дана доцније Софроније изабран за васељенског натријарха, он рукоположи Константина за ђакона и пошље га о свом трошку 1868. г. у Штазбург, да учи правне науке. У Штрасбургу је остао две и по, а у Хајделбергу годину дана. По томе је неко време живео у Лондону и Паризу, и вратио се у Цариград 1872. г., где га Синод изабере за секретара. Год. 1876., за време патријарха Јоакима П., он би изабран за митилинског митрополита на којем је ноложају остао 18 година, а 1893. год. буде премештен за сФеског митрополита. Пре пет година, за време натријарха Антима VII., он би изабран за члана Синода, од којега времена поче живо радити да буде изабран за натријарха. Како је био бистар, окретан, школованијн од других, и довољно лукав. он је видео, да до патријаршиске столице може доћи само тако, ако се истакне и као ватрени застуиник грцизма. Једини који мује био на путу, био је ондашњи ираклински а садашњи халкидонски митронолит Германос, али овога је он задобијао ласкањем и истичући га сваком приликом напред. Ускоро му се дала прилика да се нокаже као необично спергичан застушшк