Српски сион

Стр. 266.

.СРПСКИ СИОЕ".

Б р . 17.

све епархијске управе издаду епарх. шематизме и до конца год. 1898. издале су како архи'дијецеза, тако и остале епархије изузимајући епархију вршачку. Одлуком пак од 21. септембра (3. окт.) 1898. бр. С. 0 5557(1479. је одлучеио, да се сачини митроиолијски шематизам, те су позвати односни органи, да ноднесу потребне податке саборском одбору. Пошто епархијски админ. одбор вршачки на позив саб. одбора није поднео записникб, епарх. скупштине вршачке од 1897. и 1898.; јер му иста такове записнике није доставила; а с разлога да би саборски одбор могао вршити законом му ујемчено право контроле, позвао је преосв г. епископа вршачкога Гаврила Змејановпћа, да поднесе у овереном препису те записнике. Горе израђене и многе друге одлуке показују, да је всл. саб. одбор као врховна народно-црквена автономна контролна и надзорна власт, пазио, да се постојеће уредбе у свему врше и да саборским уредбама постављени органн своје званичне послове уредно и по закону обављају и не прекорачују својега делокруга; па је осем тога и у много других приликн, где је год нашао за потребно, тражио извештаје од надлежних епарх. властн на молбе, жалбе и тужбе, које су саборском одбору непосредно или посредно поднесене, па је по том чинио потребна расположења. (Наставиће се)

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Студије и критика на психофизички монизам. Докторека дисертација Дра Бошка Петровића. (Свршетак.) Насупрот паралелизму, ми изрично тврдимо, да изме^у душевних и телесних делатности постоји каузалан одношај. Но да би сваки приговор избегли, као да у том случају имадемо повреду најосновнијих принципа природних наука, нарочито пак принципа одржања енергије, то ми овде досљедно нашем досадањем излагању изричемо, да ми о бићу делатности и о условима под којима се ови врше, ништа не знамо. Оно што ми можемо емпирички констатовати јесте мало, да ми можемо овде крајне конзеквенције изводити. Када ми тврдимо, да постоји каузалан одношај између душе и тела, тај факт ми заиста кроз емпирију сазнајемо. То сазнање се никако не коси са принципом о енергији, јер код међусобног утецаја тело на душу и обратно ми немамо посла само са физикалним чињеницама, већ и са психичким, услед тог отпада при тумачењу овог појава само материална узрочност. Код ме^усобног утецаја душе и тела дешава се тај акт тако, да се не мора

један материалан атом у душеван појав претворити, или овај у материалан атом, дакле овде се не повређује закон о енергију. Код овог случаја, где имадемо емпирички доказ о међусобном утецају, чему се не противи ни закон енергије, ми морамо претпоставити, да тело заиста може да делује на душу и душа на тело, а да се не морају вређати принципи природних закона. На који начин се то дешава, да материална снага може да ступи у контакт са психичком делатношћу, да воља може да покрене читав систем материалних снага и услед тога њеном инициативом да се врше кретања а да се ту не повре^ује принцип о енергији, то је за људско сазнање вечито и копреном сакривено. Ми можемо веровати, да овај проблем налази решење у престабилираној хармонији или у оказионализму у другом поправљеном облику, и да су те две хипотезе најближе решавању његову, но за људски ум тајна свакако постоји и даље и њезино решење лежи изван наших сила, у Божјим рукама. На нами је да верујемо. „Њест ваше разумјети времена и љета." Пошто смо доказали, да основно начело о немогућности међусобног утецаја не налази потврде у емпирији, и да баш искуство говори против тог начела, то смо и задњи ослонац паралелизму оду-