Српски сион

Б р . 17

.СРВСКИ сион«.

С тр . 267.

зели. Тиме смо дошли на задњу тачку нашег истраживања. Погато смо оборили основно начело паралелизму, остаје још један мали остатак те теорије, наиме: разноликост психичког и физичког, на чему је паралелистички систем као психофизички мониаам заснован. Ту нам се намеће задње питање, које ми имадемо паралелизму да поставимо: које је за ова два разна појава једноставни заједнички супстрат? За једну половину ових појава, за физичгот појан имадемо материју као супстрат. Но шта треба да је супстрат психичким делатностима „чија је ексистенција", као што каже Рил и све остале присталице паралелизма, „несумњива и и извесна"? Ми смо напред изложили, да је воља феномен, који сам собом управља према сврхама и власт имаде и над самим телом. Дакле да је воља слободна. Као слободна и као самосталан феномен, воља не може бити идентична са физиолошким процесима, нити је продукт материје, као што смо напред на дотичним местима то доказали, то пошто паралелизам не може да на|е једноставан супстрат за психичке и физичке појаве, а тако исто ни засебан за вољу и остале психичке појаве, мора да се одрече тумачења ових појава. То је мртва тачка паралелистичког система. На тој тачци се види погрешан метод паралелистичког система, који не уме довољно ни да је позитивистичан ни метафизичан. Само питање је чисто метафизичке природе, и паралелисте имају пуно метафизичких хипотеза у свом систему, па ипак, када психички појав не могу на природан, „емпиричан" начин да реше онако као што би они то хтели, они га стављају у један ред са материалним функцијама, а тиме падају у погрешку материализма али уједно у неконзеквенцију према основном разликовању психичког и физичког појава. То су све тачке, на којима паралелизам долази у онреку баш са самим собом као емпиричким постулатом. Са примањем психичког појава, који је „несумњив и известан", паралелизам

је ударио себи темељ на дуализму појава, и разликује се само у томе од конзеквентног дуализма, у колико физиолошке појаве своди на материалан супстрат, док за психичке појаве не може да на|е супстрат, на основу кога би ови били разумљиви, и ћутке се одриче да реши то питање. Но тајна и даље остаје нерешена, а са њоме и питање о узроку психичког појава. Услед овог разлагања смо ми самим паралелизмом и његовим примањем психичког као „несумњивог" појава принуђепи да прекорачимо границе, које је паралелизам сам себи поставио, и да сами истражујемо узрок психичким појавима. Психички појав као несумњив феномен као и материалне делатности, мора да имаде свог узрока. Пошто из материје не можемо да разјаснимо тај појав, кога људско сазнање вазда само са материјом познаје, настаје питање, откуд долази тај појав? Ех шћПо пШП Ш, према томе ни психички појав не може из ничега да постаје. Психички појав као „несумњив и известан", кога ми помоћу нашег унутарњег опажања сазнајемо, као нематериалан, никако учин материје, постулира такођер нематериалан узрок. Делатности морају своме узроку, као овај својој делатности одговарати. Када смо признали психички појав као нематериалан, онда наш ум са апсолутном неопходношћу захтева нематериалну супстанцију као нематериалног носиоца нематериалног феномена. Људски ум је из разлога теорије сазнања принуђен на дуализам. Дуализам је дакле постулат нашег унутарњег сазнања. Да направимо ресиме. У питању психофизичког проблема имадемо три форме монистичког система, од којих сваки ставља себи за задаћу, да тело и душу разјасни из једног принципа. Против материалистичког монистичког гледишта, да је психички појав функција човечијег нервног система, говори теорија сазнања, затим природне науке и експерименти. Против хилозоистичког психофизичког монизма, по коме су душевни појави само највиши степен природниХ снага, које од