Српски сион

ОТР. 268.

.СРПСКИ сион *

В р . 17.

вечности живе као душе у атомима, из којих се они чисто механички до људске свести развијају, говори очита разноликост између психичких појава и природних снага. Теорија историјског разиића као што је хилозоисте излажу ие налази ослонца ни у Једној науцп па које се хилозоисте позивају и према томе, не може служити за доказ, да се душевне делатности развиле из природних спага. Против психофизичког паралелизма као монистичког гледишта, који хоће да је емпирички постулат, говори баш емпирија. Основно начело паралелизма, да не постоји каузалан одношај пзмеђу душе и тела, не налазп поткрде у прпнципима природних наука, на које се позивају паралелисте и искуство са безброј примера, говори против тог иачела. Према томе ни једној од наведених форми психофизичког монизма, није испало за руком да свој систем као монистичко становиште оправда, јер ни једна та теорија није успела, да нађе онај једноставан фактор, онај основ јединства, у коме се душа и тело губе каоједан појам. Из тога сљеди, да ни материализам, ни хилозоизам, ни паралелизам, заједно са теоријом идентитета, нису психофизички монизам. Од ове три форме психофизичког монизма материализам најдаље стоји од истине и као гледиште без теорије сазнања, нема права да се назива филозофским системом Хилозоизам је пун фантастике, услед тога нема у њему систематичности и долази у опреку са најбитнијим резултатима нашег унутарњег сазнања и као гледиште без методе, јесте форма филозофирања примитивних натурфилозофа, који још нису на чисто са методом. У паралелизму као монистичком систему видимо ми зад њу тачку, на које је људски ум принуђен, да га у психофизичком питању са монистичког гледишта заузме. Са примањем психичког појава, као предмета људског сазнања на основу унутарњег опажања, који је као такав „несумњив

и известан" појав, психофизички паралелизам стоји на здравој основи теорије сазнања, али пада у погрешку метафизичке спекулације, у коју се заплеће, бунећи постулате и емпирију, а као метафизичко гледиште не стоји на логичном становишту једиог Спиноце. Са примањем психичког појава као „несумњивог", психофизички паралелизам са својим крајним конзеквенцијама у погледу психпчког појава, води пред умом и вером оправданом дуализму, једино могућем становишту у питању душевног и телесног појава. То су крајне конзеквенције највише форме монизма и тиме психофизички монизам одузима сам себи монистички карактер. Ми изводимо нагп крајни аакључак: ни један од сувремених форми психофизичког монизма не може пред науком да се одржи. Па шта преостаје онда у психофизичком питању ? — Пита се и даље људски ум. Ништа друго до ли дуализам. Противници дуализла ће нам пребацивати, да ни дуализам нема потврде у науци и емпирији. Наука као ни емпирија не могу, нити ће икада моћи, наћи срества за позитивно сазнање трансценденталних предмета. Но један важан момент у борби дуализма против монизма говори у прилог дуализма, наиме: душеван појав, као „несумњив" предмет нашег унутарњег сазнања, који се ни на један монистичан начин не да решити, постулира супстанцију душе. Супстанција душе јесте неопходан постулат л>удског ума у тежњп за сазнањем на основу унутарњег сазнања, који постулат и вера потврђује. вера, која као вечити луч људске душе у њојзи живи. На тој тачци су филозофија и религија у најближем контакту, где филозофија веру постулира у питању трансценденталних предмета, које не може сама да реши, а за којима наша душа вечпто тежи, да нас не остави без компаса неутешне у овом свету самих проблема.