Српски сион

СЧр. 288

Бр. 18.

онерати лањскога сабора високој влади још поднесени нису. Али међу тима оператима налазе се и такви нредмети, који по У. С. §. 19. имају да се реше и уреде „еа преслушањем синода"; те се и могу високој влади иоднети онда тек, кад ш преслушању синода у сабору финализирани буду. Од таквих нредмета неки су на лањском сабору расправљани већ, али још пису Финализирани, што син >д није имао времена онда, да даде своје мњеније. Међутим је наступило ово стање, и данас у њему синода нема, и бити га не може. Р1е могу се дакле ни ти ни такви предмети синодалпо расправити, ни саборски финализирати , ни ви сокој влади ни поднети. А висока влада онет, она не саизвољава к састанку сабора и за то, што јој оиерати лањске саборске седниде још поднешени нису. На такав начин окреће се сада ствар, и с њоме и ирека нужда коначнога уређења спољашњих одношаја цркве ш С1Гси1о уШово, из кога је, докле траје ово данашње администрадије време, не избави ни сам Вог. Овим је довде данашње стање цркве наше без митрополита и са администратором мислимо осветљено довољно; и ласкамо себи, и начином, нредузете ствари достојним, аћздие опгш 1га еЂ в(;и(1Јо. И сада ћемо ноЉи да завршимо са одговором на оно питање, коме, и шта данас радити ваља, да буде што скорије томе и таквоме цркве наше стању данашњему крај ? Заузевши у ирвоме реду своје црквено и канонично становиште, са кога смо се овде и онде свратити морали данашњих народно-цр квених установа ради, што се и с1е 1е§;е и с!е !ас(;о не могу игнорисати никако; ми ћемо се обратити само преосвећеним епискоиима сриске митронолитске области, остављајући нашим аутономиим црквеним опћинама, нека раде, како најбоље знају, по своме увиђењу. Али нрије него завршимо са одговором на оно иитање, с којим ћемо се, како је речено, обратити самоме епискоиату, нека нам се светиње ради и црквене и народне ствари, што нам Је предмет, дозволи и незамјери ова нримједба. Описаким горе ренунцијације чином митрополита-патријарха Прокоиија Ивачковића потрешеи је престо највишем аукторитету цркве. Он је не само врховну цркве унраву, ирава и дуж

ности „правоправленија", него и званије црквено, права иа и дужности огсНшо, без знања и без благослова областнога синода оставио. Тиме је он повод дао, те се створило ово данатње стање цркве, и за будућност, — ако црквена влада тому за времена не стане на пут, — отворила су се тој могућности врата, да се иодобним чипом, који може да не буде свагда слободме во.ље дело, испражњава нашег највишег цркве ног аукторитета престо и на са свим неизвесно време, па да за то време настане и настаје овако стање, какво је данас. То је учињено, како смо видели, нротиву светих канона цркве, противу сваке каноннчне дисциплине и противу онога појма, у коме смо о ненокретности највишег нашег аукторитета црквеног и у цркви и у народу православном срнском, узраели ми. И на тај знаменити догађај, са којим се и носледња зрака народног привилегијалног и са мима земаљскима. законима гарантованог права. од данас у магли могућих сваковрсних евентуалности изгубити прети, није нам енисконат дао од ссбе до овога часа никаквога гласа! Ћутање то епископата нашега, кога се поред његове к престолу митрополитском и к Његовом Неличанству најмилостивијем наших старих иривилегија покровитељу положене најсвечанијз присеге, ова ствар највише тиче, ако се не прекине што скорије, морају му и они замерити, којих се та ствар не тиче, камо ли наше цр[,ве народ. А историја јерархије, она ће, ако наш епископат и надаље муком својим пусти, да се на рушевинама овога најживотнијега питања цркве наше и црквено народног живота нашег, даљи ред гради како кому драго, записати у своје листове данашњих епискоиа имена са осудом сигурно најстрожијом. Ми се надамо, да ова иримедба бесплодна остати нсће, а Бог је милостив, иа ће и наклоиити и савест и срца преосвећених и родољубивих наших епископа, да се из дојакошље својс не знамо којим околностима стегнуте резерве нокрену на слово и на дело њихове најсветије дужности. И за тај сада већ ваљада сигуран случај излази пред епископат наш овај задатак: да се око свога по рукоположењу брата најстаријега састане било у лични, било пак у писмени братски договор и један споразум и да се одатле из таквога договора и сиоразума уз ка-