Српски сион

„СРИСКИ сион к .

Цитирана места из мемоара еаискоиа Грујића такођер нотврђују коректност мојих тврдња. А г. Д. Р-цу остаје једиио, д;х оспори и дру Мандићу и енискону Грујићу неразумевање канона и незнање разлике између Синода и нашег сабора. Г. Д. Р. морао је пре писања „Осврта" знати и мнење епископа Живковића, и мемоаре епископа Грујића, и успомене дра Мандића. Па ако му ипак све то није могло да обузда страст кавге и манију „скакања на противну страну", да нробуди у њему љубав истини и свест дужности, да му задржи у перу излив одвратне разметљивости, г. Д. Р. требао се — бар из обзира према себи самом — сетити не кадањег свога мишљења и својих речи. Не у доказ мојих тврдњи, него у доказ превртљивости и недоследности г. Д. Р., цитираћу шта је он пре осам година нанисао у својој „Посланици сриском народу митрополије карловачке". Ево и тога куриозума: „Биће довољно, да ти (народе) наведем . . . за администратора митрополије, енискона Арсенија Стојковића само то, да није доаволио, да се за време удове митрополије на народном сабору шта ново ствара, као што прописују црквени канони и аракса ; он би себи трајнији и вечитији спомен подигао, и већу корист своме народу и цркви допринео: но што је доиустио, да се онако „саборско усгројство", против кога је са епискоиатом морао 5 јуна 1870 г. ноднети сепарат вотум у 11 тачака и пристати на онакав изборни ред, којим је свештенству одузето 162 године уживано нраво, да само за себе бира своје носланике за сабор, из чега су се доцније изродиле толике несугласице између јерархије и народа". 83 Овако је писао, а сигурпо и мислио, г. Д. Р. год. 1892. Но иошто је он показао већ да уме: чинити „обрте" 111 рејиз, а одрећи се и онога, што је, бар но његовим речима, „собразом" чинио 1899. на свештеничком збору у Митровици (стр. 42.), нимало пе сумњам, да ће се он кадар биги одрећи и мало час приведенога свожвти, јер се нисам хтео огрегаити о дискрецију. Но кад их је неовдаштено употребио г. Д. Р., дитирам и ја иешто из њих. 83 Ново Нреме. Вр. 103 ех 1892.

га нозивања на каноие. Да о пракси и не говорим, јер ои ову чини зависпом просто одличпевоље адмииистратора(ст. 26)! 1Дта ће казати г. Д. Р. носле овога, мене се у осталом и не тиче. Изненађења бити не ће. Све што учини, он је већ, не једаред, учинио. Али свакако је дужан да учини и ово: Дужан је, наиме, да каже: оне капопе, који су 1892. године прописивали „да се за време удове митронолије на народном сабору шта ново ствара" ? Каква ли је онда била разлика између Синода и нашег сабора? Или те разлике није било између Синода и народнчх сабора, него, зар, она ностоји тек од оно доба кад је наш сабор постао народно -црквени ? Али и пре него што г. Д. Р. одговори на ова питања, шта ли бих могао већ сада, али с разлогом и правом, да кажем томе неосвртљивом али превртљивом, томе недоследиом али разметљивом г. Димитрију Руварцу, који нема ни начела, ни убеђења, ни евести о дужности, ни љубави за истипу, ни осећаја за ствар, него дере на страну, на коју га понесе ветар личних мотива, него балансира по једеку евоје ћудљивости, издовољавајући своју гадну пакост, одвратну кавгаџијску страст, а јадно уображен, да се цео српски народ, запањен пред авторитетом његових књижевних „папазјанија", диви и чуди таком — егземплару, српског књижевника и нравославног нротојереја. Не ћу му рећи још ништа, него ћу поћи и даље. —

ЛИСТАК. Белешке из црквено-школског и просветног живота. У Митрополији Карловачкој. (Његова Светоот) нреузвишешг госнодин патријарх Георгије вратио се је усвоју резиденцију, но ће после празника Св. Духова опет отпутовати у Беч у седнице делегација. Његова Светост натријарх Георгије изабран је у делегацијони одбор за спољашље нослове. (Одјелни предстојник Армин Павић/) као што нам јављају, стигао је вечорњим влаком 3. (10.)