Српски сион

(Јтр. зж.

„СРПСКИ сиоњ*

В р. бО

тистичке податке и хрват. виших дев. (грађ.) школа, па ћемо се па мах уверити колико је наше деце у њима. Загледајмо само у Загребачки „ клостер милоср/џшца ", па ћемо и тамо наћи српских кћери (а колико их се тек расуло по Божјем овом свету у немачке и мађ. „клостере" нагае домовине). За мушку се омладину већ боље збринуло, она има своје српске гимазије у Карловцима и Н. Саду, из којих могу ићи у срп. препарандије у Хрватској и Угарској Овим редовима одговорили смо већ унапред да није „луксуз" имати своје више девојачке школе али је „луксуз" имати три више дев. школе за јвдну, а ниједну вишу дев. школу за другу половину српскога народа у овој монаркији. Можда ће нам се одговорити : „Ове више дев. школе јесу иметак и својина тих места, која су их основала, па треба да смо још захвални тим местима, што нам децу из Хрватске примају, као и са стране, иначе и пружају и тој деци вишу спрему и образовање у њихову животу". То би тако било, кад би та места сама о свом трошку издржавала своје више дев. школе. Али то се на жалост није дочекало ни после двадесет и седам година, него се из клирикалнога фонда који је Сабором намењен образовању васколиког овостраног народа српског у земљама угарске круне издало на те више дев. школе преко 270.000 фор. Шта би дакле било природно? Нриродно би било после свега тога то, да би требало иоделити подједнако бригу око вишег образовања сриског женског подмлатка и онога у Угарској и оиога у Хрватско). У ту сврху довољно би било према данашњим приликама, кад ништа далеко није, само две више сриске дев. школе и то: Једна за спремање жен. подмлатка за Сомборску , а друга за Горткарловачку женску иреиарандију. Како је Сомборска вигаа дев. школа одувек најмање требала припомоћи од овако оптерећеног клирикалнога фонда, то би се опа могла и иајпре, и најлакпте постарати да и за своту од 1200 фор.

нађе поуздана извора. Тако би се у Сомборску вигау дев. школу стицале све оне Српкиње из Угарске, које желе или посветити се учитељ. служби, или стицати више образовање и у самој приправничкој школи, као гпто су то чиниле, па и данас чине натпе Српкиње по другим већим местима у Угарској и њиховим препарандијама. Друга, исто тако потребна виша дев. гакола и ради другачије научне осново и ради других олакгаица морала би се основати у Хриатској, и та вигаа дев, тшсола би исто тако као и она у Сомбору пружала випте образовање срнском жонском подмлатку, а уједно би спремала Српкиње ученице за Гортвокарловачгсу препарандију. Тако би и ова срп. препарандија, која се о срп. новцу издржава, имала већи број српске деце, те се можда не би и тада још тужили, како је несаразмеран број тамошњих приправннца Српкиња према броју иноверкиња. Кад би се данас упитали, где би било најзгодиије сместити ту вишу девојачку школу у Хрватској, да ли у Г. Карловцу или у Загребу , ми би одговорили, да у данашњим приликама, где неуморан рад Загребачких Срикиња госио^а у тамошњој женској задрузи толику радњу развиуа око иодизања сриског женског иншернаша у Загребу, да би нијириродније било са шил женским интернатом сиојиши сри. жепску вигиу девОЈачку школу. Буду ли сретније и боље прилике иастале и за наш клирикални фонд, и буде ли прилике, да се народ наш озбиљпије забави и том мигаљу, држимо да ће се најпре доћи до тога закључка, да се трема данашгшм просветним ириликама створи за сриски женски иодмладак два сриска интерната: Јвдан у Сомбору, а други у Загребу. Тиме ћемо добити оно, гато је садањи патријар сриски, иреузвишени госиодин Георгије Брашсови/С иредлагао иокојном баруну Милошу БајиКу, да осггује сриски женски интернат, на гато је барун Бајић већ и пристао био, само се радило на том, где да се тај интернат подигне. Ну, у послздњем моменту преиначио је ненадно ту своју