Српски сион

Бр. 21.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 339

носних предмета, учинио је високославни саборски одбор одлуком од 12.(25.) децембра 1900. бр. С 0. 7804(1739 расположење, да се преводи, ако буду захтевани и у колико со односе на ствар опћег автономног интереса, у овоподручном звању сачине и подносе; а у колико се односе на ствар приватнога спора и интереса, да се такови преводи имају пре свега од заинтересоване приватне странке на њезин трошак набавити и за тим високој кр. влади поднети. Обзиром на потребу, да је високославни саборски одбор свестрано обавешћен, о стању управе иојединш еиархи]а, а нарочито епархије вршачке и темишварске, изаслано је поверенство (г. г. архимандрит И. Руварац, Др. Т. Недељковић и Ј. Јагић), да извиди и себе информитпе о стању и приликама у тим епархијама, а нарочито и у појединим тамо подручиим цркв. опћинама и да о извиђењу извештај саборском одбору поднесе. Најпосле у овом одељењу истичем, да је услед расположења всл. саборског одбора од 14. (26.) јуна 1899. бр. С.О. 3580Ј826 године 1900., као потребна књига за сва нар цркв автономна звања и органе угледао света (у 2000 примерака) „Шемашизам ишочио-иравославие, сриске мишроиолије карловачке за годину 1900". Горе изређане и многе друге, овде неспоменуте, одлуке и расположења показују, да је високославни саборски одбор као врховна нар. цркв. автономна управна, надзорна и контролна власт, пазио, да се постојеће уредбе у свему врше и да саборским уредбама постављени органи своје званичне послове уредно и по закону обављају и не прекорачују својега делокруга (види и одлуку бр. С О. 3852(1451 ех 1899 , којом је као незаконита укинута одлука епарх. админ. одбора вршачког о обнављању Ј ј д скупштинара и '[ 2 одборника); те је сем тога и у много других прилика, где је год нашао за потребно, тражио извештаје од надлежних епарх. власти на молбе, жалбе и тужбе, које су саборском одбору непосредно или посредно поднесене, па је по том чинио потребна расположења. Наставиће се

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Неколико практичких питања о одношају наше овостране цркве према држави. Од Ђуре ВукичевиЋа. III. Јели по данолмтм законима одкрштење каж■ њиво дело у Угарској 1 Реч „одкрштење" тако је исто неспретна реч у српском, као и у мађарском и иемачком језику. (Е1ћегезг1е1ез. \Уез1аиГип§.) Одкрштење нак значи ненравилно крштење, т. ј. крштење, које свештеиик противно прогшсима државних закона изврши и у матрикулама спроведе. Тако је н. пр. онстојао у Угарској ШТ. зак. чл. од год. 1868., који прописује у 12 §-у, да мушка деца из помешаног брака следују гакону отца, а женска деца

закону матере; а 16. §. опет проиисује, да то исто правило важи и за ванбрачну децу, ако их природни отац за своју признаје, ииаче и мушка и женска ванбрачиа деца следују закону матере. А.ко свештеник супрот томе правилу крштење изврши, и у своје матрикуле спроведе, онда се каже, да је одкрстио туђе дете, т. ј. да је одкрштење учинио. Но иоменуги Ш1. зак. чл. од год. 1868. а наиме 12. и 16. §§. беху му мањкави, Јер одређујући у коме се закону имају' крстити и у матрикуле уводити деца из помешаних бракова и ванбрачна деца, нису садржавали у себи и кажњиву одредбу за родигеље и свештенике, који супрот томе знкону крштење, дакле одкрштење изврше, т. ј. нису иаредили, да ли се ови за одкрштење имају казнити, како и у којој мери? Пошто дакле није било у 1ЛП. зак. чл. од год. 1868. никакве кажњиве одредбе за одкрштење, а нико се казнити не може за