Српски сион

Б рој 24.

„СРПСКИ СИОН"

С тр . 401.

то је дозвољено под односним погодбама, да се продаду с тим, да се добивена свота рукује као коренити иметак епископског фундус=инструктуса вршачкога (С. 0. 460.18В0Ј28 ех 1900; С. 0. 5242|1673 ех 1900.) На питање преосв. г. епископа вршачкога одговорено је одлуком бр. С. 0. 3827(706 ех 1900., шта су обвезе ешскопа-дијецезана ирема ипвентарисаном еиископском фуидус инсшрукшусу. Од „ Исајлова" је извлашЛено 80!)\ ј° у корист железн. пруге Н. Сад • Ст. Бечеј и Тител уз отштету од 70 пот. по [ ј хвату (С. О. 6535.73 78ј 1849 ех 1899.), те је учињено расположење, да се ова ствар финалише. Осшавиив иза блаженопок. епископа: вршачкога Емилијана Кенђелца, будимскога Арсенија Стојковића (С. 0. 8920)1926 ех 1900); и темишварскога Антонија Наке (С, 0. 8548Ј1929 ех 1900.) до конца 1900. налазиле се још под расправом; ну није потпуно довршена ни ствар оставгше иза блаженопоч. епископа бачкога Германа Опачића (неунесено 1000 Круна. С. 0. 7419)1941. ех 1900.) Интеркаларни рачуни епископије бачссе за време од 6. (18.) јануара 1899. до 10. (22.) јуна 1899. одобрени су и мандатарска награда одређена одлуком бр. С. 0. 5197.5199)1642 ех 1899; у погледу награде мандатарске пак од 11. (23.) јуна 1899. — па даље до дана предаје епархијске управе новом г. епископу, упућен је мандатар горњом одлуком на преосв. г. епископа бачкога, који ужива целу дотацију од 11. (23.) јуна 1899. Под бр. С. 0. 1437)26 ех 1899. попунио је високославни саборски одбор избором оба места епархијских еиишроиа у Плашком (Радош Крагуљац опћински начеоник и Миле Љубибратић опћински бележник.) На једно смрћу упражњено место еиишроиа еиархије вршачке (Јов. К. Обрадовића) није предложио преосв. г. епископ вршачки потребна лица за то место; на овопредметни допис високославног саборског одбора од 13. (26.) марта 1900. бр. С. 0. 1829)27, да изволи предложити бар три лица ради избора епитропа, није преосв. г. епископ ништа одговорио, те би ваљало у овом погледу учинити сходно расположење. (Свршиће се.)

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО.

Освећење обновљенога храма светитеља 0. Николаја Манаетира Гргетега. Шта је нравославном Србину Фрушка Гора, шта њезини манастири и у њима толике светиње и живе успомене на славну прошлоот српског рода, то уме најживље да осећа онај, који је био сретан да се роди или да одрасти у Фрушкој Гори, да се напоји оним духом, којим она предише — када после живи далеко у туђем свету. Као што син тежи за милом својом мајком — чији му лик лебди непрестано пред очима а слатка мајчина реч звони у ушима — тако и онај, који се свога века нагутао свежег горског ваздуха у Фрушкој

Гори; напојио миомира, наслушао славуја и косова, напио хлађане водиде у њезиним кићеним шумама; оснажио молитвама побожиих духовника у њезиним белим самостанима, у оним маленим, нолутавним, светим храмовима; целивао по дивним ћивотима свете мошти Максима владике, св. Мајке Ангелине, Деспота СтеФана Штиљановића, Кнеза Лазара и Цара Уроша томе бруји умилпи звук манастирских звона ненрестано у ушима, томе одјекује у души оно дивно наше православно ноЈање док је жив. Међу Фрушкогорским манастирима ни један не лежи тако дивно као што лежи манастир Гргетег. Ко гледи Фрушку Гору из ближе, из равиа Срема, оиазиће испод миого лиснатог, красном шумом обраслога Венца, што се виси изнад бајнога Стражилова, високу белу кулу цркве манастира