Српски сион

С тр . 454.

„СРДСКИ

СИОН."

В р. бј.

који горе а не светли, а који пак хоће, да ноучава, изнашајући најтајинственија места веровања, сличан је огњу, који истина светли, али не унаљује." С. СеМт III 49. И заисга код Оригена готово у свима проповецима опажамо, да он уз поуку, која највећи део сваке његове омилије заузима, не заборавља ни на главну ствар, наиме, да у својим слушаоцима пробуди исте хриигћанске осећаје и да нојача вољу за оно, што је добро. Да се то постигне, потребно је, да се проповедник служи дирљивим речима и изразима ганутљивима. Ориген је то добро схватио а није морао много ни мучити, да дође до тих израза, кад их је ирепуна готово- свака страна Св. Писма. Даље говори Ориген, проповедник мора да проповеда у згодно време, за то је дужан, да проучава сгање своје општине и својих слушалаца, њихове иотребе духовне, а тек за тим, да им дели духовну храну, као што је Господ сакупљеној множини храну изломио, па им онда дао, да се нахране. Он мора употребљивати и млеко и јака јела, како буде потребно за стање слушаоца. Од свега пак проповедник слова Божјега треба једно да има највише на уму, да има само једап једини извор, из којега треба, да ствара ироиоведи, а то је Св. Писмо, чега се је и он држао. Као што Ориген за целу своју богословију не имађаше другога паладија сем св. Писма, тако, и проновед његова не беше друго, до излагање и тумачење Библије својој општини. Ириметити нам је, да то тумачење није често пута јасно а гдегде и противно учењу цркве. То није потекло из зле намере, него из љубави према вери и истини. При том треба, да се сетимо оне „велики људи, велике погрешке" тако и Ориген тражећи и најсунтилнији смисао свих места св. Иисма пао је у погрешку, која је тим већа била, што је он био тако славан учитељ древне цркве. Такови су у главном назори Оригенови о проповеди и саставу њену. Но из самих речи његових можемо видети, да је било људи у то доба, који су се доста трудили око проповеди. али су највећу пажњу обраћали на спољашњу обраду по узору старих класичних говорника незнабожачких. Тиме су постизавали, да им мноштво аплаудује, јер се је њихов говор допадао ушима њиховим, док у ствари нису ништа запамтили од њега. Такове

говорнике осуђује Ориген, и преноруча будућим проповедницима, да рађе говоре без украса риторских али да својим говором потичу веру у оним маловерним и буде савеет у грешнику, да се иоправи и покаје. Такав говор добгће своју лепоту и снагу од благодати Божје, која прониче срце, даје утеху и изазива наду. Та и сам Госнод у Старом Завету говори преко пророка: Свештениди ГОВОрИТе СрЦИМа Јерусалвма." (Наставиће се .ј

Беседа на Духове. Прерадио: Милан Попадић. Хвалим те, Оче, Гоеподе, неба и земље, што си ово сакрио од нремудрих и разумних а кавао си простима. (Мат 11. 25). Данашњи велики нразник, у који ми, православни Хришћани, светкујемо Силазак Св. Духа на земљу, и с пајвећом се иобожношћу триличном Божанству клањамо, — даје нам прилику да запитамо: Зашто толико народа, како пре, тзко и после доласка Христовог на земљу, па и у само данашње доба, пису могли познати истинигог Бога на небу? Зашто Га и данас још многи не исповедају? Зато, што многи нису хтели, па још и данас не Ц ништа друго да иризнају и допусте, осик само оно, што разумом својим постићи могу, Но може ли човеков разум постигнути Бога са свима тајнама Његовима, или би требало, да да се он у иредмету томе вери иокори? Ми ћемо о томе данас у овој беседи својој беседити, ради самога сопственога уверења свога, да се не би и ми кад год у божанственим сгварима — више него што треба — мудри и љубонитљиви показивали. То је истина, да куда се гоа; ми окренемо, камо год погледамо, свугде на жива и јасна обележја славе и величине Божје наилазимо. Као што цар и нророк Давид вели: „Да изађем на небо, Ти си онде; да сиђем у пакао, онде си; да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора, и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја. (псал. 139. 8— 11). Зато није било ни једнога тако грубога народа на свету, којп никаквога Божанства — признавао не би. Али када ми, богољубазни Хришћани. приљежно о Богу размишљати почнемо, то ћемо