Српски сион

С тј ». 456.

.СРПСКИ

сиоч #

Б р . 27.

Троице — три лица у једном суштаству сасаједињена. Она јасно види Бога зачета у утроби Дјевиној на земљи, а уједно и на небеоима. Вера и све друге тајне Божје о којима ни сам аи. Павле ништа казаги није умео — у себи садржи. Речју: шго ни анђеоски ни људски умови схватити нису могли, то једино вера кадра је ностигнуги. А кадум човек ов покушава, да размишља и вњокомудрује о Богу; то онда видимо, да отуда често највеће крајности и најгрубље заблуде нотичу. Тако на пример: Неки хоће да својима очима Бога угледају, па тек онда дч искажу веру своју у Њега. Други оиет, по своме разуму тврде, да једном Богу није могуће целим сзетом управљати. Трећи опет, по своме разуму, сумљају о најсветијој тајни ваплоћења Оина Божјег на земљи. Неки пак, који незнају Св. Писмо и не разуму високе истине св. Јеванђеља, него све то — по своме разуму — буквално тумаче; хвале се да све то савршено разуму. Од тих и таквих нремудрих и разумних, сакрио је Бог тајне своје, а за науку своју изабрао је младенце, младенце не но телу, него по души, а то је: људе просте душе, који о себи ништа високо не мисле, нити се уздају на силу разума свога, но моле иросвећења од Бога, и што је Бог њима — по својој милости открити благоизволео — то они свим срцем својим слушају, примају и верују. Из овога сад увидети можемо, који су људи способни к веровању — уму људском непостижних тијана Божјих — да ли смиреномудри или високоумни. За то имамо довољно доказа и у Св. Иисму. Тако у делима апостолским читамо: како се на проповед ан. Петра у један дан три хиљаде душа у веру Христову обратило; а то су све били: смиреномудри и чистосрдачни људи. Погледајмо даље, како ап. Навле пред Атињанима дивно проповеда реч Божју, стојећи посред Ареопага. Па да ли они верују тсме, што им он беседи? Не, него му се још ругају. Шта више, једни му довику.ју: „Да те чујемо оиет о томе." (Дела ан. 17. 32.). А зашто пак реч Павлова није могла освојити срца ових људи, као што је реч Пегрова примљена и у срца многих људи усађена била? Вато реч ап. Павла никакве силе имала нвје, што је управљена била на Атињане, на такве

људе, који су у мислима, својима високоумни и одвећ љубопитљиви били. Они нн зашто друго нису били, него да што ново казују или слушају и једино се само за оно, што је ново одушевљавали. Из овога — до сада реченога — јасно се увидеги може: како високоумно и надуто мудровање човековог разума, смета њему, те он не може да сазна и упозна божанствене ствари; јер ослањајући се на свој разум човек често нрелази границе свога појма или схватања, те исиитује и оно, шго је неисиитљиво, и мисли, да је њему могуће све постигнути. А што пак он не може да постигне разумом својим, држи, као да то у самој ствари није ни постојало, нити је пак — поотојати могло. Дочим пак с друге стране, тај исти разум наш помаже нам, да те божанствене ствари познати можемо. Као што нас о томе св. ап. Павле овако учи: „Јер што се може дознати за Бога нознато је у њима: јер ик је Бог јавио; а шго се пак на њему не може видети, од ностања свега могло се познати и видеги на створењима, и Његова вечна сила и Божанство, да немају изговора. (Римљ. 1. 19. 20.). И тако смо се и сами уверили, да као шго оне људе, који су са пута праве истине са свим заблудели, те ни за самога Бога не знају; као што те људе, велим, на пут истине није могуће обратиги; — тако исто и ми, побожна браћо моја, на овоме нуту истине сигурно и одважно ходиги не можемо све дотле, докле год разум свој на нослушност вери приклањали, а то је: под уздом вере држали — не будемо. По томе, дакле, немојмо у тајнама спасенд свога више него што треба мудровати, јер је овај бунар одвећ дубок, а ужа нашега ума врло су кратка. Ако пак у овом онасном делу тако смело постуцали будемо; то ћемо онда и носледњу искрицу разума свога изгубити, као што и слепи мишеви гледајући у сунце свој вид губе. У гако тешким приликама ПО' слушајмо ми апостола Павла, мужа достојна свакога веровања. ко и нам о томе ову поуку даје: „Не мислите о високим сгварима, него се држите ниских; не мислиге за себе да сте мудри.« (Римљ. 12.' 16). Другим речима: Апостол нам иреноручује као свагда, тако особито у овим ириликама вере и спасења свога,