Српски сион

„СРПСКИ

СИОН."

да смирени будемо, да ту врлину смирености дубоко у срце своје усадимо. У осталом радујемо се и од свега срца благодаримо Духу светоме, што је на данашњи дан и на нашу цркву — овде на нас сићи благоизволео, да и нас силаском Овојим просвети научи и утврди у вери; те као што је најпре саме апостоле цркве наше, тако и нас данас да просвети и научи: одавати шговање и поклонење једносушној и нараздјелној Тројици. Клажен је доиста дан овај, који нам толино тајанство открива! Блажени смо и ми, што смо се удостојили, да у љему светлост истине угледамо! Али и ово није заслуга наша, као што и ап. вели: „Јер сте благодаћу спасени Есроз веру; и то није од вас, дар је Божји." (Ефес. 2. 8). Сад на нас све могу се прпменути оне речи Христове, речи казане апостолу Петру, а те су: „ Влаго теби Симоне сине Јонин! јер тело и крв нису теби то јавили, него Огац мој, који је на небегима. (Мат. 16. 17.). Ове је речи казао Христос апостолу Петру као одзив на ону исповед његову: „Ти си Христос, Син Бога жнвога." (Маг. 16. 16.). Та вера Пегрова у Хрисга Оина Божјег, није била његова, него му је из срца као дар и надахнуће Божје проистицала. А шта је онда наше? Наше је, љубазни, само то, да свагда жељу и готовосг имамо: потпуно се вољп Божјој одазивати. Ово смо ми у срцу своме — чувати дужни. Но баш и у томе требамо ми помоћи од Оца нашег небеспог. Зато и искупивши се сад овде у св. храму своме, уздигнимо очи своје к небу и сви једнодушно и умилно помолимо се Оцу нашем небесном, да нас благодаћу својом утврди и сталне као стену одржи у леиој вери нашој православној. А Св. Духа нак у својој молитви овако призовимо: Царе небесни, Утешитељу, Душе Истине, како си умудрио тада на данашњи дан просте рибаре; тако п нас данас умудри и настави нас на сваку истину; те да тако задахнути правом и истинитом вером, славимо и хвалимо непостижно величапство Триличнога Бога. Уђи, о Душе свети, усели се у нас и избави нас од свакога греха и спаси душе наше. Амин!

Оевећење обновљенога храма еветитеља 0. Николаја Манаетира Гргетега. Ш. На меколико тренутака после ове своје прве свечане здравице, диже се архимандрит Нларион, да исто тако свечано наздрави „великоме господару свију нас и — своме миломе, иравославноме срискомв народу. — Не могу а да овом свечаном приликом — отпоче учени архимандрит Ила■ рион своју друту здравицу — а да не напоменем овде један момепат из повеснице манастира Гргетега. Манастир Гргетег постао је пре године 1690, дакле пре сеобе патријарха Арсенија Чрнојевића. Но о години тогз постанка, за време српских деспота и за владе Турака у овим крајевима, нема иигде поуздана помена. Има забележено: да је блажене памети цар и краљ ЈХеополд I, године 1691, даровао Гргетег, који је тада био у развалинама, са Нерадином и Банковцима, као властелинско добро, Исаји Ђаковићу, епископу на Арадско-Јенопољској столици а и то њему и љеговим последницима у тој епископији. Но кад је епископ Исаије Ђаковић изабран за архиепископа и митроиолита, молио је у цара и краља: да манастир Гргетег са Нерадином и Банковцима, не наследи енископ Арадско-Јенопољски, но да он припадне српској Мигрополији. И краљ је милостиво уважио молбу мудрога Исаије и он је по томе први подигао порушени дом и ћелије манастирске а манастир Гргетег звао се од тада увек „митрополијски", све до митронолита Павла Ненадовића, до године 1749. Митрополит Павле Ненадовић, овај велики јерарх, који је своме народу засновао пародно-црквене Фондове и саградио са борну пркву Карловачку — ночео је годиие 1750, да гради манастиру Гргетегу нову зграду, ову исгу садашљу и градио ју је од године 1750 —1763. Кад год се Павле Ненадовић потписивао : „архијеиископ и митрополит свега славено сербскаго, болгарскога и валахиј*