Српски сион

С тр . 458.

„СРПСКИ оион\

Б р . 27.

скаго народа" — потписао би се „и архимандрит манастира Гергетега." Манастирска дрква гргетешка са звоником својим грађена је од године 1767 до 1771. Митрополит Ненадовић пије доживео да је види доврн1епу. Иконостас манастирске цркве био је зидан а саграђен је од године 1774 до 1775. Свете иконе на томе иконостасу исписао је но дувару молер Јаков Орфелин. . Године 1777. био је Гргетег, ма да је био најлепши мапастир у Фрушкој Гори,' у оиасности да буде укинут. Изишла је царска и краљевска резолуција: да се манастир Гргетег укида, а добра његова дају се митрополиту Вићентију Јоваповићу. Митрополит Вићентије Јоваиовић дуго је оклевао да изврши ову царску заповест: извршио је исту тек онда, кад му је и по трећи пут строго наложено да је изврши. Иселише се калуђери из мапастира Гргетега и манастир остаде пуст за пуну годину дана. Православни српски народ зе побунио због укидања манастира Гергетега и роптао је на митрополита Вићептија, да је митрополит крив што је манасгир Гргетег укинут. Митронолит Вићентије је плакао и молио се пред прејаснии престолом краљевским и измолио је и исплакао је с тешком муком другу царску и краљевску резолуцију од царице и краљице Марије Терезије, којом се Гргетег оставља и даље да буде манастир али само „из особите милости и ради утехе народа срискота". Кад је митрополит Вићентије сретно добио ову другу превишњу резолуцију, скупио је дана 10 јуна године 1778. све архимандрите и игумане у манастир Гергетег, увео је пред њима свечано моиашко братство у манастир и нредао му је све што је било иужно за издржавање овога манастира. По томе је митрополит држао у манастирској цркви свечано благодарење, којим је благодарио на милости Божјој и неизмерној милости царској и краљевској и иомолио се, са радоспим и утешеним народом својим, усрдно Богу за непобедимо оружје прејасног владалачког дома Хапсбуршко-Лотарипшкога.

Све је ово овако прибележено и записано у манастирски записник ради вечнога памтења и помена. Прикључујући се именом својим и именом манастирскога братства радосним срцем оној дивној здравици, коју је Његова Светост благоизволела наиити сада сретно владајућем потомку славпе царице и краљице Марије Терезије — Његовом Величанству цару и краљу нашем Францу Јосифу 1-ом, помињем још једном: да је блажене памети царица и краљица Марија Терезија одржала манастир Гергетег рго воМш паИошз. Дакле да утеиш тај свој верни сриски нравославни народ издала је Она благоутробно своју нревишњу резолуцију. Ударам гласом на речи: православни сриски народ. Подижем ову чашу: у сребу и наиредак тота „великога госиодара" свију нас — блаточастивота иравославнота сраскога народа нашета — а у повољно здравље свију вас, честитих синова тога народа, без разлике чина, положаја и занимања, великих и малих, — који имадосте доброту да дсђете данас на ову нашу свечаност и радост нашу. Живео православнпи сриски народ! Живели госнодо и браћо ви свиколици, мили гости наши! Сви нрдсутни поздравише радосним усклицима: живео сриски народ! — одушевљену здравицу архимандрита Илариона, а појачки лик богословаца, будућих на= родних свештеника, отпоја на ову здравицу громовито оно велико „Многаја љета!," од којега нема зар свечанијега међу ону стотину папева, на које се певају у нас ове две миле речи из црквених многолетсва. Једва што се обређа трапеза једним новим јелом, кад се архимандрит Иларион диже и опет да настави своје домаћииске здравице наводећи: да му је као домаћи ну, по оној пародпој у праву, да наздрави данас седам здравица. Нагласио је то баш онда, када се дигао да иаздрави највишем духовноме ареопагу православне српске митрополије карловачке, који се састоји из седам митроносних глава. — Дижем ову треЛу своју чашу, рече архимандрит Иларион — у здравље преосвећене господе еиискоиа иравославне сриске митроиолије и молим иреосвећеиога