Српски сион

С тр . 482.

„СРПСКИ сион.«

Б р . 28

црквеној автономији, заборавља разлику наших црквених одношаја до г. 1868. и 1874., те после 1875., носле организације „народпо■ црквепе автопомије"у цркви. Но о томе свему, као што рекох, он нема ни нојма, и зато нећу да с њим о томе диспутам Само тврдим и данас, да је — по мојим црквено-правним и црквено-автономним појмовима — једини Синод био надлежап поставити границе црквепој автономији, а према томе и сабору изнети на претрес предлог гледе тога. После угакошене автономије, органи ацијона уредба њена није више ни могла право спремања сабору нредлога признати и оставити Синоду, него својим автономним органима. Али је та организациона уредба морала ипак задржати и признати, норед свију безобзира и некоректпости из г. 1870 —1874, „преслушавање Синода" у извесним стварима. Ако г. Д. Р. мисли да је 19. §-ом (тач. 10, ал. 2) саборског устројства одређена дужност тога преслушавања мала, а право Синода, као и она у §. 18. и §. 19. тач. 3. да су тако незнатна, е их сме тек онако преко рамена спомињати, 108 ја му не могу помоћи, нити ми је у вољи да коме „памет солим". За мене је лично доста, да је г Д. Р. морао признати, да рад саборски — макар и гледе „неких предмета" — зависи од нристанка синодског. Ко не верују да је то г. Д. Р. признао, ено му „Осврта" 103 . Признао је, дакле, баш оно, што ја тврдим а он пориче. А куда бих више? А кад та извесна радња саборска и данас у народно-црквеној автономији, у којој је орган ваистину сабор, у којој је сабор ваистину законодавно тело њезино — зависи од Синода, зар ми је невоља доказивати још и даље ту зависност сабора од Синода пре 1875. године? И ко зашто да и даље дуљим говор о тој зависности. Ко је сгвар с разумевањем пратио, за тога је доста и досад речено. А г. Д. Р-цу, не у доказ моје тврдње о тој зависности, него у доказ његове превртљивости и ћудљивости, несталности и несталожености, зар не ће бити доста властита исповест његова ? 108 1Ш. »» 1Ш.

„Кад н аспоменемо, да је било на сабору 1769 г. мало друкчијих детића, но што их је бивало на иоследњима, па и на носледшем сабору; онда сваки мислећи Србип морао се слатко насмејати разметању неких „разметљиваца" и „ветропира" и световних и свештених(!) на последн.ем сабору, „како су плећа народна шира, од плећа јерархијних," те да због тога, не треба јерархији уступити искана (!) од ње нека нрава." „Кад год смо читали такова ветропирска разметања, увек смо се сетили пророчких речи блаженоиокојног епископа Никанора ГрујиЛа, н:<говорених у XXVI. саборској седници од 15 маја 1870 г. „Није дакле потреФио увек ни синод (при бирању епископа), а пије ни сабор (при избору митрополита) а зашто ? За то, што је неко трећи (влада) био јачи и од синода и од еабора."" „ „Ако би и од сад био неко јачи и од синода и од сабора, онда су бадава све те установе што их је сабор мислио донети."" „Како су плећа народна „ шира и јача" од плећа јерархијних, требали су поменути „разметлшвци" и „ветронири", иомислити на опо, што се догодило на нашем црквево автономиом пољу овамо од Ј 869 г. те се неби оиако разметали са „народиим нлећима", и иоред опако и млитаве јерархије." „А „плећа су народна и до сада, а и од сада биће слабија од плећа јерархијних због тога: „,,што — по речи.ма Никаноровим , изговореним у поменутоЈ седници — синод никаква власт туђа с његовог црквеног темеља потиснути не може; али сабору може нре на пут стати."" „А ширина и јачина" народних плећа огледа се и у томе, да ни један саборски закључак овамо од 1869 није постао закопом, ако на %ега иије иристала јерархија." „Па кад је ово непобитна ИСТИНа,* онда не * И ма да је г. Д. Р., из г. 1893., рекао, „да ниједан саборсви зачључак овамо од 1869. није постао ваконои ако на њега није пристала јерархија", и ако је рекао, да је то „непобитна истина њему ипак све то није сметало, да г. 1901. у „Осврту" доказује противно, и да мене коре што тврдим, да је извесна радња саборска 8ависила од пристанка синодског. Није му сметало, да на 24. стр. тога свога „Осврга", молПу епископа Никанора Грујића, „не би ли могао (патријарх) код владе израдити да ее пошљу ти закључци (од 1865) пре но што би се одобрили Синоду да их са црквеног гледишта нрегледа", иопрати речима: '„Може л бити јаснијег (!) докава, да се Синод није, ни питао за мњење о вакључцима саборским!" Није му сметало, да ту молбу тако пропрати, ма да је и он морао знати ва оно „засебно мњење" синодско, о којем напред поменусмо.