Српски сион

1*ЈХ. ЦУЈ* Ј) ич/идл

варајмо се и не размећимо се, већ будимо мудрп „као змија", те настојмо сви на томе даједиом дођемо до сталног уређеља наше дрквенонародне-автономије." 110 . Али не рече — кавке. После оваких „обрта" у „Осврту" г. Д. Р-ца, држим да сам решен дужности, да с њиме и даље диспутам у нитању зависности извесне радње саборске од Синода. Држим и то, да је та зависност изван сваке — сумње. А једна логична конзеквенса те зависности јесте и та — која нас се овде једино и тиче — да је сабор 1870/1., са црквено-нравног гледишта узето, незаконито радио, што се је за време седисваканције, кад нема митронолита ни Синода, да своју кажу о радњи саборској, упуштао у расправу и донашање уредаба о цркви; и да је протуканонично што су те уредбе, — дакле, и саборски изборни ред — одобрене без присганка Синода. ХП. У „Осврту" се вели (стр. 31), да се данашњи епископат „управо још није ни изјаснио, да л усваја предлог нетнајсторице односно саборског одбора у ногледу измене саборског реда." 113 После сабора 1892. и 1897; после конФеренција у Пешти и Карловцима, могао је још само г. Д. Р. тако шта нанисати. Да се Еиисконат пије изјаснио, да се његово сгановиште у иитању изборнога реда није знало, откуда би био онда тај ,,камен претиканија" , иреко којега се болно сиотакао сабор 1892. и онај 1897? Држим, да о тврдњи г. Д. Р-ца, особито носле комуникеа у 10. броју. „Српског Сиона" ех 1901. не греба више ни речи. 114 "° „Ново Време" бр. 4. ех 18УЗ. Самошто г. Д. Р. и против тога овога савета друкче ради. Докаа је и „Осврт". " г Ово је написао онај исти г. Д. Р. који је 1900 г. и саи рекао, да и „јерархија" -аахтева ивмену изборног реда. (Постаиак и развитак итд. Стр. 200.) 1,4 Комунике гласи овако: „Новодом најновије штамнане тврдње протојереја Д. Руварца, као да високопреосвећени епископ Михаило оно што је говорио у погдеду на промену данашњега саборскога изборнога реда, није говорио у име Епископата, него само у своје име, овлаштени смо изјавити, да је говор Његова Високопреоевештенства епископа Михаила, и код бившег миниетра иредседника барона БанФија 1897. г. и код Његове Светости патријарха Георгија у одборској конФеренцији 1898.

Било би управо смешно о томе се диенутати са оним г. Д Р-цем, који је 1897 г. писао овако : „Какво мњење има данашња наша јерархија. о данас важећем кр. рескринту од 10. авг. 1868, о устројству епархија од 1871, о изборном реду од 1871, саборском устројству од 1875, — то ће се видети из тако званог јединственог статута, а и из њеног органа „Српског Сиона".* Ако је све то г. Д. Р. могао и умео да види 1897, а пишући г. 1901. свој „Осврт" — не, зар ја крив?! — Г. протојереј Димитрије Руварац дрзнуо се у своме „Осврту" недостојним и досада нечувеним у свештенству јавним начином апостраФирати и Његову Светост, иатријарха Георгија и Његово Високопреосвештенство епископа Михаила. 115 Остављајући моралну и дисциплинску страну овога иоступка надлежним за то Факторима; прелазећи и нреко тога, какав је саблажњујући утицај овог иоступка особито у свештенству, ми ћемо, ради карактеристике г. Д. Р ца, цитирати његово нисање из г. 1892. У споменутој у VI. чланку посланици својој, нанисао је г. Д. Р. ово: „Данашњи митрополит-патријарх Његова Светост г. Георгије ЈураиковиЛ, који је као прота сомборски и члан „сриске слободоумне народне странке", у свима народним и пародно-црквеним саборима овамо од 1864. г. учествовао, и као бивши члан поменуте странке, зна врло добро, како је сабор и народ дошао до неких права, која им нрава по учењу наше цркве и канонима не нрипадају, и која народ ни у једној помесној православној цркви нема, а уз то знајући из искуства и као епискон и као митрополит-иатријар, која су уз то и штетна по наиредак цркве и народа; да би се једном дошло до реда, мира и слоге између јерархије и народа, која је тако нужна обојима, те да би се коначно утврдило, шта је јерархино, а шта народно нраво: утаначио је са сабор ским одбором и изабратим од сабора одг., био дело опћега претходнога споразума свију епископа, а предмет потоњега одобравања и похвале оних чланова Св. Синода, који су присуствовали у тим конференцијама", * „Ново Време" бр. 46. 113 Стр. 6. 7. 8. и 9.