Српски сион

С тр . 500.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 29.

извуче конзеквенцију, А од мене нека за сада не буде прећутано ни то, да се је г. Д. Р. г. 1890 „бројио" у „слободоумпу странку", а г. 1897, „вап странака". У какву се страику данас „броји", то ваљда ни сам не зна, а озбиљне људе то и не може интересовати И тиме завршујем, једаред за свагда, полемику с тим и таквим г. Д. Р-цем.

Дописи. Из Горњо-Карловачке епархије. Има томе већ дуље времена, од како се нитко не јавља из ових крајева, е би човјек мислио, да је све обамрло, или барем, да овдје нитко не прати развитак наших оићих ствари, нити зато мари. Али у истину није тако, већ су људи овдје што сиромаштвом притиснути, а што опет своЈима многим нословима оптерећени и окупирани. Особито наше свештенство, које не зна, да ли више пати због своје слабе, а притом врло неуредне плате, или је вишо својима многим и различитим пословима заузето. Од како је наиме у ову дијецезу дошао наш енергични и агиални високопреосвећени владика Михајило, од тада се рад и иосао наших свештеника више, него по петеростручио. Јер не само, да он различите наредбе у унутства за дјеловање подручног му свештенства издаје, већ он над тим строго пази и бдије, да ли се то врши све тачно и савјесно, на и сам он својим неуморним радом и добрим примјером у том предљ«чи. И тако је тим његовим поступком наше свештенство у многоме постигло изванредан успјех. Нећу спомињати овдје ни вођење парохијских љетописа, ни различитих богословских тема, које по.једини свештеници ириликом своје заједничке исиовједи имају расправљати, ни вођење исповједних биљежака, па ни оснивања свештеничких књижница и т. д., о чему прије није било ни спомена, већ ћу констатовати то, да су данас ријетки наши свештеници, који свеколике своје дужности тачно и савјесно не врше. Тешко је наћи дапас код нас свештеника, који у неђељње и празничне дане редовно не проповједа, а још теже је наћи, школу, коју српска дјеца полазе, а да у исту наши свеш-

теници редовно не долазе и систематски дјецу у вјеронауку и црквеном појању не иодучавају, у чему многи унраво невјеројатан успјех поотизавају и т. д. Али нада све те радње и успјехе нашег свештенства, одскочило је далеко и високо обучавање наше ваншколске мл)дежи у вјеронауку. И то је оиет заслуга само нашег високоиреосвећеног господина владике. Овојом цожртвованошћу и својим високм положајем израдио је он наиме код вис. кр. земаљске владе, да је иста још у јануару 1890. издала наредбу, којом су сва наша дјеца од 7. до навршене 15. године, која због различитих препрјека не могу редовно полазити школу, обвезана долазити сваке неђеље н празника редовно на вјеронаук и литургију. Многи ће можда у први мах ово олако узети, али греба знати, да овако крупне и спасоносне наредбе не ничу сваким даном, иа да је и сама зем. влада дуго околишавала, док је оваку замашну наредбу издала и за проведбу исте жупанијске и котарске области одговорнима учинила. Ову наредбу почели су некоји год. 1898. оглушавати и у неку руку сматрати опозваном, али је иста и прошле, па и ове године од високе кр. зем. владе у свој цјелини својој обновљена и прогумачена. Само се то пак ио себи разумије, да је и то настојањем и ааузимањем високопреосвећеног госиодина владике учињено, као и то, да исти није пропустио нодручном си свештенству савјесно вршење тог превеликог његовог задатка наложити и на срце му то топло ставити. Да је којом срећом дотација нашег свештенства сходно његовој спреми и нозиву удешена и уређена, па да због тог оволике оскудице на нашем свенггенству нема, већ да су многа празна мјеста попуњена, заиста би овим и оволиким радом наш прости народ у кратком времену далеко одмашио, управо би био религиозно препорођен. Јер се збиља срде у човјеку топи од милине, кад неђељом или празничним даном зађе по нашим сеоским парохијама, које своје посебне свепггенике имају, па види по 100 и више сеоске дјеце око свештеника сакупљене, који их ноучава у св. православној вјери, тумачи им обреде наше св. пркве, с њима у један глас поји, па их и у нашој српској народности учвршћује итд.