Српски сион

,СРПСКИ СИОН'

С тр . 533.

Врој 31.

По мишљењу комисије, државна онће образовна средња школа треба да буде једина, опћег типа за све уџбене заводе ове врсте, са седам разреда, без грчког језика, с латинским само у сгарија четир разреда и да се за оне, који желе учити латински, допуњује настава у природним наукама и графичким уметностима Место грчког језика и делимнчно латинског нредају се у опћој средњој школи природне науке, правна наука, обановајезика(немачкп јт француски)специјална псгорија и статистика Русије, и проширује се предавање руске н опће литературе, историје и математике. Ред п услови, како абитуријенти средње школе (који су н који нису учили латински језик) ступају у универзитет и друге више школе, јесу у основним правилима. Ту су осим осталога још и нека правила 1.) о реду за оне школе и заводе, који, у колико се то допушта, одступају од опћег тииа средње школе, а које међутим издржавају градови, котари, друштва, задруге и нриватне личности; 2.) изра!)ен је план за класичну средњу школу с обавезним предавањем грчког и латинског језика, какве школе, по мишљењу комисије треба оставити у свпм универзитетским градовима и Вилпи по једну. Израђенп програм комисије одобрио је Њшератор. „Црквени Вестиик" завршује овако: Љеговом Императорском Величанству било је благоугодно Своручно написати: „Надам се, да Ие се обратити озбиљна пажпа и на јачање религијозно моралнога узгоја наше младежи. и —ар. Разне белешке. (Христов Гроб). Француски научењак Пеладан вративши се с путовања по Налестини, написао је писжо римском папи,у коме хоће да преокрене топографији светих места. Пеладан вели, да прави Христов Гроб није тамо, где је данашња црква Светога Гроба, него даје на брду Морнји. У потпору својој тези Пеладан наводи ове разлоге: У шестом столећу мученик Антонип рачунао је растојање између гроба и места распињања на 400 стопа и обоје стављао је близу Силоамскога извора. Од данашњега гроба до места, на коме је по мишљењу било расппњање, пма само 80 стопа. Силоамскп извор одатле је далеко. Он напротив тече у дну брда од Морије. У седмом столећу монах Арнулф оиисао је Христов Гроб (пећина издубена у стени, пре је могло стати десет људи) и ротонду са два реда ступова коју је цар Константин саградио над овом пећином, Данашњп гроб није пећина у стени, него је мала зградица, у коју могу стати једва четири човека; а округла црква Светога Гроба има само једаи ред

ступова. Арнулфов опис, напротив, у свему се слаже са пећином пздубепом испод стене Ел-Сахре. У цркви Светога Гроба ни један део није старији од једанаестога столећа; она дакле није Константинова Анастасија. Напротив, ако су отвори у њој случајно и сведени, здање о коме говори Пеладан, било би византијска зграда из четвртога столећа, слична оној у Равени. У мозаицима, који украшавају кубе, имају оба евхаристпчна мотива жпта и грожђа; ови емблемати доказују првобитну намену здања. Да би протумачио општу и стару погрешку, Пеладан опомиње, када су у 969 г. хришћане отерали са брда Морије, допустили су им 1058 г. да у четврти, коју су им одредили, могу саградити нову цркву у част спасу. Ову су цркву узели Француси 1099 г. као право место Светога Гроба и од то доба изврнуто је предање. Тако у кратко гласе наводи Пеладанови. За њпхово претресање иште се нарочита спрема. Али одмах у почетку намеће се једна примедба. Сви писци, па и сам Пеладан, кажу да је гроб био на гоЛготи. а ова је била изван града. Како онда да се тражи гроб на Морији? Како да се тражи ои поименце под стеном Ел-Сахром, ако је истина, да је ова у време Ирода, а можда и у доба Соломонова храма, билазаузета батрицама храма? Гр. (Духовно наоледотво од XIX. века.) — Пре свега важна је апологетичка улога XIX. века иред невером ХУПГ. века у питању о духу коначноме. XIX. век учинио је покушај експериментално-научно успоставити питања о души и духовном. Тајанствени феномепи духа, који се а рпоп одбациваху у ХУШ. в., као наивна сујевера, сада се научно констатују, изучавају, и то не ма каковим полу-лудим мистицима, већ људима здраве науке, са свима њеним позитивним усвајањима. Детињасто-одважне теорије енциклопедисга сада већ изгледају одвећ наивне. И озбиљне еволуционисте већ нису тако категоричнн у одрицању духовног, као оно некад. Из еволуционистичког логора све јасније почињу ширити се гласови, да иза еволуције материјалиог света мора наступити еволуцпја одухотворећег начела. „Неовитализам", па и „монизам" — већ ни из далека нису нојаве материјалистичког реда. XIX. век с документалним доказима у рукама оспорио је ХУШ. век у питању о свеопћности и важности религије и, чини се, створио је могућност са свим одбацити негативно решење тога питања у ијоле озбиљном облику. Позитивисте јавно признају, да је „наука немоћна протпв религиозних идеја," да „наука служи тој идеји". И то је корак — у напред. XXI.