Српски сион

Бр. 31

„ОРПСКИ СИОН."

Стр. 529

место тога што се траже несугласице између вере и науке обрати своју нажњу на оно, у чему се обе слажу." Јасно је, да људи од истините науке никако не говоре о несугласици науке с вером и да се клоне неоснованих мисли о савршенству савремених природних знања и о иревасходству човечјег ума. То треба да имају свагда на уму они, који, не познавајући науке, говоре против вере, против Бога и против људи, који се клањају Богу. Чувајмо се, побожни слушаоци. Кад чујемо погрдна суђења о вери, немојмо потпомагати иста из страха, да се не замеримо осталима. Него да би сачували себи мир и спокојство треба разумно да усвојимо истине и установе св. Цркве. Ако разумно усвојимо те истине и установе, то нас не ће саблазнити ни усне, ни сииси, чија је сврха, да ослаби у нама веру у Христа. Амин! с руског М. пл. Младснови&.

Преглед дрквених уредаба о светим тајнама. С руског превео и цопунио: Ст. С. Илкић. (Наставак) б.) 0 уиотреби св. тајана. Гл(де уиотребе св. тајана постоје засебна правила 1.) за свештенослужитеље, који дају православнима св. дарове, и 2.) за световњаке — који примају св. тајне. 1. 0 иричешДивању светим шајнама. Свето се иричешће даје свима православним следбеницима наше Цркве, који живе побожно, не стоје под црквеном забраном или дрквеним одлучењем, који се искрено кају за учињене грехе и који се достојно спреме за нримање светих тајана. Исто тако допуштају се к светоме причешћу — по вери родитеља и васпријамника — и правилно крштена малолетна деца па и одојчад, да би им се осветиле душе и тела и да би примили благодат Господњу. Није дозвољен приступ к светим та-јнама само јавним и нераскајаним грешницима, такође јеретицима и расколницима, ако

се не одреку својих заблуда. 10 У сваком случају остављено је свештеницима, да, сами, сходно црквеним правилима, пазе на духовно стање својих верних, те да недостојно не приопште св. тајнама, односно да их према стенену њихових грехова, на дуже или краће време одлуче од светога причешћа. (I. вас. 12., VI. вас. 102., Васил. вел. 74., 84., 85). И ако се искреним кајањем задобије милосрђе Божје, а на основу њега и опроштај грехова преко служитеља олтара Господњег, ипак црквена иравила захтевају у извесним случајевима, да се и покајници не припуштају к светим тајнама пре него што савршено очисте своју савест и исправе учињене грехе помоћу прописаних еиитимија. Сем тога има и таквих случајева, у којима правила изрично забрањују причешћивати грешнике ма се они и покајали; такви су случајеви: 1.) Кад се неко непринуђено, својевољно одрече од вере (Вас. вел. 73); 2.) живи у незаконитом браку који је склопљен против ирописа црквених (на пр. брак у вишим степенима сродства, двојеженство, и т. д.), док год се таква брачна веза не раздвоји, (неокес. 2., Вас. вел. 75, 76); 3.) када се неко у опште стално налази у каквом тешкох греховном расположењу, све ако се и каје за учињене грехе, али их не престаЈе чинити (Вас. вел. 22, 39, 75). У првоме од наведених случајева св. Оци категорички забрањују причестити грешника до саме смрти му. Св. Василије велики овако говори: „Онај, који се одрече Христа и тако иостане преступник против тајне спасења, дужан је у току целог свог живота бити ме!)у онима који плачу и дужан се је исповедати; а на крају живота нека се удосгоји причести светих тајана, с вером на Божје човекољубље (Вас. вел. 73, Григ нис. 4). И у последња наведена два случаја, — ако се искрено не покају — грешници се могу одлучити од светих тајана на веома дуго време: јер свети Оци запретише, да се у поменутим случајевима не прими иокајање од грешника, јер је оно лажно, лицемерно и ненлодно (Вас. вел. ЉМет). По староЈ пракси наше овопредеоне Цркве не ускраћује се покајање и свето причешће ни једноме грешнику, који је по одлуци грађанскога суда осуђен на смрт. У том случају ако се грешник срдачно покаје, без обзира 10 в. УчителЂное ивв%ст1е_.