Српски сион

С тр . 550.

. СРПСКИ СИОН".

Бр. 32.

хиљада Јевреја, којн живе у ошш крајевима где их једва трпе, већ хоће да спасе јеврејски народ од сливања с другим народима, и да пробуди у њему националну свест. Јевреји су, велн он, — светлост света. Да не би та светлост потамнела, нужнојује нотпомагати, а за то је неопходно потребно удаљитн је од свега, што је помрачити може. Треба наћи за Јудејство прибежиште, где би сваки Јудеј слободно могао развијати своје надионалие особине. Таково ирибежиште сионисте мисле наћи у земљи отада својпх, — у Палестини. Но најгоре је што те сионисте гаје и шире не само непријатељство снрам Хришћанства, већ и ^спрам сваке религије, као што се јасно види из разних говора представника њихових (Др. Хастера, Шаха, Цепхвпла, Др. Хершга н други) на односним одржаним сионитским конгресима у Боделу и Лондону. Само се но себи разуме, ца сличан покрет у корену убпја свако расположеве Јевреја нрема Хришћанству и мисија међу њима имаће све мање успеха. Много шкодп ширењу Хришћанства међу Јеврејима и та околност, што мисионари одвише пстпчу религиозни значај јеврејскога народа у прошлости. Нарочито у том много греше протестантски проповедници, по чијим представама без учешћа јеврејства у хришћанском животу не може бити створено ништа важног. Стога енглески мисионари и сматрају много кориснијим обратити Христу једаога Јудеја, него двадесет језичника. — Криво је доста успеху хришћанске проповеди међу Јеврејима и признање јеврејске религије, као оне која има свој гагвоп сГ еЧге упоредо с Хришћанством.

ВКЖП1ПНПННН1 дину Георгију Бранковићу правосл. срп. Архиепископу и Митрополиту карловачком, Иатријарху српском итд. који нам јевисоким саучешћем ублажио први бол, и сјајну свиту своју из Карловаца на укоп послао. ВисокопреосвећеномГосподинуГаврилу Змејановићу, епископу вршачком, који нас је искрено тешио и непрежаљеног нам покој ника за сандуком до вечне му куће испратио. Високопреосвећеном Господину ЈГукијану Богдановићу, епископу будимском и иаасланику Његове Светости, који је на самртни одар покојника први похитао, опојао га и испратио, а нас очински храбрио и тешио. Високопреосвећеном Господину Митрофану Шевићу, епископу бачком, који је милог нам покојника онојао и испратио и опростио се с њиме у име цркве, свештенства, народа и рода му по крви таком дивном и красноречивом беседом, која је све присутне потресла. Његове златоусте речи остаће убележене у благодарним срцима нашим до гроба. Велику захвалност нашу изричемо високопречасној господи архимандритима: Исаку Дошену бездинском и патријаршеском мандатару, Димитрију Бранковићу беочинском, Дру Георгију Летићу карловаћком дворском; даље високопречасном господину Георгију Видицком протосинђелу и настојатељу манастира Ковиља, Стевану Николићу игуману манастира Сенђурђа, Ђорђу Влаховићу окружном нротопрезвитеру вел. кикиндском и осталом пречасном свештенству (40 на броју) који милог нам иокојника онојаше, оплакаше и до вечне куће исиратише. Усрдну захвалност нашу дугујемо госп. Мати Косовцу, умировљеном учитељу меленачком на топлој оироштајној беседи при отвореном гробу милог нам покојника. Најтоплије благодаримо свима, који ирисуством својим при укопу, одајући последњу почаст иокојнику утехе нам пружише, особито пак иреузвишеном господину Александру Дежефију, римокатои. епископу чанадском, преузвишеном господину барону Федору Николићу од Рудне,

Јавна благодарност. Неумитна смрт отрже нам највеће добро и благо наше, којим се дичисмо и поно сисмо: Високопреосвећеног госнодина Никанора Поповића правосл. срп. епископа темишварског, члана горње куће угарског сабора и т. д., који је 24. јула (6. авг.) о. г. у Темишвару сахрањен. Туга је наша преголема и прешла би границе издржљивости људске, да јо.ј топла љубав и искрено саучешће ближњих не пружи мелема. С тога овим најтоплије благодаримо свима и свакоме који нам у овоме часу искушења тугу и бол блажише. Прву и синовњу благодарност дугујемо: Њчговој Светости преузвишеном Госпо-

I