Српски сион

Огр. 544.

„СРПСКИ

сиоњ«

Б р . 32.

скопи. Према томе нраво да врше тајну покајања, припада епискошша, У прво доба, када се покајање свршавало јавно, примали су исповед сами епископи, они задрасавали или праштали грехе, одређивали епитимије, продужавали их или скраћивали, нооштравали или их олакшавали. Стара дрквена правила, где год говоре о покајању, свугде епископима приписују главну акдију у њему (апост. 52. карт. 6. 7. 52.) Али ни презвитерима не забрањиваху апостоли, шта више дозвољаваху им, да примају верне на исповед и да покајнидима — према околностима — задржавају или опраштају грехе. Апостолеко нам правило овако говори у том иогледу: „Ако који епископ, или презвитер, не ирими, него одбије онога, који се обраћа од греха, нека буде свргнут; јер тим жалости Христа, који каже: радост бива на небу за једног грешника који се каје" (прав. 52). За време гонења било је много отпадника, који су се по ново обратили и покајали, а исто тако је било и много побожних Хришћана, који су надајући се мукама и смрти, спремали се за њих исповеђу и нричешћем. Да би се тој потреби исповедања, за доста учинило, наређено је презвитерима да иримзју исповед од оних који се кају, шта више, заведен је био и засебан ред ирезвитера-исиоведника, који су се у главном занимали исповедањем. Када су пак гонења престала, укинута је и номенута ванредна установа, те је дозвољено свима нрезвитерима у опште, да цримају исповед од покајника и да их по својој увиђавности разрешавају од грехова, а само најважније и најсумњивије случајеве да достављају епискошша на коначно решење (Карт. 6, 7, 52). Према томе је и ушао у грамату, коју епископи дају новорукоположеним презвитерима и овај одељак: — „и<:пок'кда101|1и\-х е<и8 скоа прегр'кшж'1А илагорлзсКдно кдзати и р-кшити, вацјш Т а же и н^докордзсбдимА кинк1 1К1Л1'/> (епТскопВ) предлагати." Монаси, који имају на себи нрезвитерски чин, могу исповедати световњаке само но добивеном од епископа претходном особеном разрешењу, изузимајући манастире, где по правилима духовниди мора-ју бити монаси. 4 Лида, која немају нрезвитерског чина, као ђакони, и остали клириди, — будући да не учасгвују у прејемству апостолске власти задр1 8, МаЉаел БЛаб1аго дуп^ацша Ш. М. сар. 9,

жавања и решења од грехова, — немају права не само да кога разрешавају од греха, већ ни да примају на исповед. Такође се забрањује исповедати и презвитеру који се налази под забраном или који је умировљен 5 Тим маље може бити дозвољено световњадими, да врше ову тајну. Својевољна исповед једног свештеника ирема другоме, као и лечење душе свога ближњег добрим саветом, поуком и утехом дозвољава се, шта више дело је то сваке хвале вредно, али поред свега тога оно не може имати достојанство тајне, нити снагу разрешења. Онога, који је свезан од једног законитог свештеног лида — ио црквеним правилима не може разрешити друго свештено лице, сем онога, које га је и свезало; само, ако дотични (свештеник) умре, или услед других каквих важних узрока, као кад се дозна да је односни грешник неправилно био везан, услед чега и само везање постаје неправилно и незаконито, може га разрешити друго свештено лин,е, али исто мора бити на вишем јерархијском стенееу него оно прво које је грешника свезало. Правило апостолско нам овако говори: „Ако је један нрезвитер или ђакон одлучен од свот енископа, таквога презвитера или ђакона не сме примити други епископ, него само онај, који га је одлучио, осим случаја да умре епископ, који га је био одлучио" (32. ап. прав.) Први васељенски сабор прописао је следеће: „У погледу оних, који су одлучени, били они из клира или реда световњака, нека важи пресуда дотичних епископа сваке епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени од општења дрквеног, или због свађе, или због какве зловоље епископове. Па да се ово све подвргне нотребитоме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој епархији сабори, како би, кад се сви епископи епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве раснре, и тиме се утврдило, да они који су епископа увредили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле, док се скупу епископа не свиди можда изрећи о њима какву блажију пресуду. А сабори ови нека бивају: један пред четрдесетницом, како би, оелобо5 УИе хпЂег сапоп. гевропза №со1а1 Ра1г. ар. Т.ешгс!аушш : јиз ^гаесо-готап, ц слав, кормчија 2. гл. 53,