Српски сион

Б р . 32.

„СРПСКИ

СИОН. 6

С тр . 543.

Пре него што би светим тајнама приступили, дужни су се верни исповедити и добити разрешење грехова од свештеника. Такође дужни су строго пазити на то, да очувају своју душевну и телесну чистоту и да очвтају и изврше сва правила и прописе црквене, који се траже од онога, који жели пристунити светим тајнама. Свака душевна и телесна нечистота; сваки грех за који знамо да смо га, учинили, а нисмо га исповедили свештенику, те ни разрешења нисмо добили од њега, неуздржавање од јела, пића и страсних пожуда; свака душевна узбуђеност као гнев, пакост, злоба и т. д. — прече нам да достојно приступимо светим тајнама. 1 Односно самог начина, којим ваља да приступамо светим дарима, прописује VI. васељенски (Трулски) сабор ово: „Божанствени апостол високим гласом називље телом и храмом Христовим човека, који је створен по слици Божјој. А пошто се човек удостојио спасоносним страдањем небескога достојанства, да једе и пије Христа, и тиме је постављен над сваким другим чувственим створоа и у свему је напућен вечноме животу, посвећујући душу и тело своје кроз участвовање у божанственој благодати, ради тога, који хоће да у време литургије прими пречисто тело и да једно с њим кроз причешће постане, мора да склопи руке у облику крста, и тако да приступа, и да прими општење благодати. Јер онима који подносе неке справе из злата или из друге какве материје, уместо руку, да божанствени дар приме, и кроз исте справе хоће да се удостоје иречистога општења, ми никако то не одобравамо, јер дају првенство бездушној и потчињеној материји иред Божјом сликом. А који се затече, да раздаје нречисто нричешће онима, који те справе подносе, нека, буде одлучен и он, и онај који исте справе подноси" (прав. 101.). Из овога се види, да верни у првим вековима — па и у УП. веку када је држан Трулски сабор — нису примали свете даре у уста него у руке; Трулски сабор ирописа. Сваки који не би вадоота учинио номенутии вахтевима дрквеним, имао би се сматрати, да нема црквене свести, и као такав морао би се ув извесне мере — саветовања, новиве и опомене — нрисилити, да приступа св. покајању и причешћу, а у сдучају противљења као сабдазнитељу имало би му се ускратити сваковрсно уживаље права у нашем автономном животу. 1 Диоиис. Алекс. прав. 2. — Тимот. Алекс- прав. 7. — Изв'6ст'.е учителБное.

није забранио тај начин причешћивања, него је забранио само, да се свете тајне не смеју у место руку, давати у какве друге сасуде. А да је поменутих случајева било, сведоче нам нисци првих векова: Тертулијан, Кирило Јерусалимски, Златоусти, Амвросије и други. 2 Да би се стало на пут разним злоупотребама, какве су по некада чинили ирости, сујеверни или неверни људи са светим даровима, црква је касније установила, да се они н;ају вернима уједно, и то помоћу лажичице непосредно у уста. У учитељном известију овако читамо о причешћивању: „Они који се причешћују, нека нристунају уљудно и са дубоком смерношћу ка Христу, који се у истини налази у св. тајнама; сваки нека се један пут до земље иоклони, руке нека држе на грудма сложене у облику крста, чиме исноведају распетога Христа. А када часно приме (св. тајне) нека их прогутају, и пошто им свештеник помоћу покровца својом руком отре уста, пека иољубе крај чаше, као само Христово ребро, из којега истече крв и вода, и одступивши мало (у страну) нека се мало , али не до земље, иоклоне , да би сачували (одали тиме почаст) тајне које су (у себе) примили." 3 0 покајању. Тајна покајања се састоји из два главна дејства: 1) од стране служитеља цркве — у примању исповеди од грешника и разрешењу ових од грехова у име Хрпстово, а силом Божје благодати; 2) од стране нокајника — у исповедању свију учињених грехова. Према томе и одредбе православне цркве гледе тајне покајања могу се ноделити на двоје, п то: 1) на одредбе које се односе на лица која свршавају та.јну нокајања т. ј. на духовнике, и 2) на одредбе које се односе на особе које примају тајну, т. ј. које се кају. 1. Оишша иравила за лица која свршавају тајну иокајања. Основа тајне покајања налази се у духовној власти задржавања и разрешавања греха, коју је власт Исус Христос дао својим апостолима (Мат. 18, 17. Јоан 20, 21), од којих су је опет насљедили њихови прејемници, епи2 Тепи1, (Је Шо1. сар. 7. — Кирил Јерус. саМесћ. 5. Златоусти : ћот. 21. а<1 апИосћ. — Теодорит ист 5—18. и др. 3 в. Изв'Ј;ст1е учител1.ное.