Српски сион

„СРПСКИ сион.^

о Госаоду Богу вашем; читајте велим, велику књигу света Божја или књигу природину, коју је написао сам Бог о себи самом: ви видите, да ју можете читати. На завршетку научићемо се богопознању и богопоштовању и из књига штамианих. А сада завршимо и помолимо се Господу: кекеснми, 8т"кшитЕ/т дбше истинм, иже кезд^к ск1и и кса исполиааи, СОКрОКИфЈ клаги^х и ЖИЗНИ ПОДаТМКЈ, пршди И КСМИСА КХ НК1 И Ц)ЧИСТИ НК) $ КСАК1А сккернк! и спаси, кмже, д8ши нашА." Амин. Сагк1е1а 1894. бр. 2. С малоруског Д1НК1П

Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руског превео и попунио: Ст. С, Илкић. (Наставак) в-) 0 тримању св. тајана. Првобитна иравила црквена наређују, да су се сви верни дужни причестити ва свакој литургији. Аностолско правило овако говори у том погледу: „Све верне, који долазе у цркву и слушају св. Писмо, а не остају за време молитве и светога нричешћа, као такве, који неред у цркви узрокују, треба одлучити" (прав. 9). Ово је правило и у потоња времена задржало снагу позитивног закона, као што. то видимо из другог правила Антиохијског сабора, држаног 341. године. Из тога разлога св. православна Црква, још и данас, на свакој литургији, позива верне, да пристуие светоме лричешћу са страхом Божјим и вером. Али узимајући у обзир с једне стране — велику важност св. причешћа, неонходност марљиве припреме као и душевне чистоте за приступање к светлм дарима, а с друге — душевне и телесне немоћи људске и многобројне ирепреке у приватном и друштвеном животу данашњих Хришћана, православна Црква дана01њим даном поставља само један захтев у овом погледу, а тај је, да се је сваки Хришћанин неодложно дужан причестити један пут у години, и то уз свети а велики пост, а остали, који су приљежнији и којима је могуће. ца се причешћују четири пута у години, уз четири установљена главна поста. За свештенослужитеље посгоји у овом погледу засебно правило,

по коме су се они дужни причешћивати не само свагда када служе, већ и када не служе, него само присуству,у при свршаваљу литургије (в. апостол. прав. 8). Свештенослужитељи су дужни настојавати, да им новерени верни тачно испуњавају наредбе црквене у иогледу приступања светоме причешћу.* * Ово правило црквено у Руеији је ушло и у државни вакон, те важи за све грађане свију сталежа. Различите управе грађанских власти, дужни су у своме делокругу — независно од духовних лида — настојавати, да им подручни органи тачно врше ову дужност хришћанску. — Сем тога сваког оног, који у наточ опомени и позиву свештеникову, две или три године не би дошао на причест, обвезани су свештениди засебно пријавити надлежној епархијској управи. Духовна је управа ва тим дужна преко односних парохијских свештеника или преко других духовнах особа, или ако околности изискују и сама опоменути таквог небрежљивог Хришћанина на вршење најсветије му дужности. У таквим случајевима може га и епитимији подврћи. Сем тога у извесвим случајевима постоји и јавно подвргаваае епитимији у парохијској цркви; само што та јавна епитимија не сме пречити чиновнике у вршењу дужности им, као и домаћине од домаћега ии занимања. Не успе ли духовна управа, да дотичну особу убеди, у том случају изриче над њоме своју пресуду и И8вештава о томе грађанску власт, ради даљег сходног поступања, јер учин противу цркве постаје учином противу друштвенога поретка и вређа друштвени морал. У ссталом, особе које се никада не причешћују, по закону не могу бити сведоци на судском исљеђењу и не припуштају се 8аклетви. Под Петром Великим сваки онај који се није хтео исповедати и причешћивати, морао је платити новчану глобу. Ова је кавна укинута 1801. године. — Наша овопредеона православна црква, ве може рачунати на помоћ и садејство државне власти у овим, чисто унутарњим религијозним стварима. Али ва то има иуно права, шта више света јој је дужност, да у интересу развитка религијозног живота у добром правцу, као и у интересу очувања и одржања своје дисциплине и авторитета, унесе у одредбе автономног свог устава ставку, да су сви верни припадници православне цркве — сходно канонима црквеним — дужни нриступати светоме покајању и причешћу. На посе, да су чланови највиших нам автономних власти, као и чланови м. црквеног и школског одбора, чланови црквене скупштине раг ехсе1епсе дужни овај захтев црквене власти испуњавати, као јемци и помагачи свештеноначелству за одржање и развијање религијознога живота у односној својој средини. Тако исто да су дужни то чинити и сви чиновници автономних звања и наставници свих просветних вероисповедних нам вавода. Ради уверења, да су надлежни тој својој религијозној дужности задоста учинили, као и ради издавања односних вваначних И8вештаја у овом погледу, ваљало би по примеру свете и велике руске цркве вавести исповедне протоколе, (постоје већ. Ур.) помоћу којих би се — преко односних пароха — сталан надзор водио о тачном испуњавању помснутих