Српски сион

О тр . 624.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 37.

треради; те је ио томе сматрајући као једну од најосетљивијих празднина у Решкрипту правно средство призива — одредио у прерађеној својој уредби: „у ком року и гди се призив предати може и има, а у.једно и у колико призиви имају обуставне спаге, против којих решеша нема места призиву (§§. 8. 23. ал. в. 29. 30 49. ал. 2. 67. ал. 2. и 68.) Даље као битну промену у прерађеној уредби тој обележава сабор ону, но којој је број скупштинара и одборника обаљен. Јер, дочим су по решкрипту (§. 12.) сви скупштинари у месту гди их бирача није више од 50; овде их (§. 10.) има 16 на 100 и мање душа; од 1000—2000 душа 20, на место 30.; од преко 2000—4000 — 30, на место 60; од нреко 4 — 6000 — 40 на место 90; а преко 6000 — 60, на место 120; и дочим се одборника број по решкрипту (§. 34. и 35.) од најмањих 8, осим пароха може умножити у местима од 500—1000 душа са 4; преко 1000—1500 са 8; преко 1500—2500 са 12; преко 2500 и преко 3500 са 16, овде се у прерађеној уредби (§. 53.) састоји број одборника из 6 чланова на 2000 душа, до 4000 нз 9, а на иреко од 4000 из 12 чланова, којих је као и скупштинара мандат сад три године (§. 31. и 55.) дочим се по решкрипту (§. 19. 31.) скупштина са одбором у току од 6 година честимице понављала. Напокон је важним сматрао сабор, и то што је §. 20 решкрипта, по ком је парох председником могао бити без сва^е кандидације, тек само на прост позив скупштине, заменуо са §. 32. у прерађеној уредби, ко.јим се, нечинећи никакве разлике међу скупштинарима, наређује, да скупштинари председника. из средине своје надполовичном већином гласова бирају. Сабор држи, да је та одредба од прве не само по свештенство праведнија и правичнија, него да ће се у многим случајевима и но сам интерес цркв. општина, особито сеоских, корисгнијом и целисходнијом показати. Услед таквог но сабору даног образложења прерађене те уредбе пре свега је приметити, да регулисање тог призива није средство право, главно и такво, које би кадро било, опалу побожносг и моралу општинама подићи, видно опадање цркви и школа у сваком обзиру преиречити, духу развратности и партаичности,

клеветама и расправама, крађи, палежу, освети, уморству и убиству на пут стати. Па и сами тако смањени број скупштинара и одборника неће бити поуздано средство зато, да закони и најмање уснешнији рад може пружити довољне и сигурне гаранције, а на.јмање зато. да ћн их у скупштини и одбору бити на окупу свагда у опредељеном броју. Ово последње увиђа и сам сабор, дочим §. 41. ал. 2. допушта држање скупштине и без броја узакоњеног за случај, да у претходној не би било законог броја скупљених скупштинара. Но када је томе тако, онда зашто да се број истакнуии није обалио на толико како случају ономе не било места, и како то иначе већ десетогодишње искусгво, па и сама корист општинско-црквена иште? Разлог за таку при све« том уредбу не даје се други замислити, до ли онај, да се тиме од части хоће и на даље да ласка и угађа — не у корист обштег добра, већ у ползу својих себичних цјели сујети неких, којих се више мање у свакој општини наћи даје. Исто тако налази се сабор у не малој блудњи (Шћчш) што држи, да је тиме, што је пароха, бившег у погледу упитног права испод сваког скупштинара, сад на једну линију са скупштинаром подигао, пароху правду и нравичност удјелио, те да ће промена така и по 'сам интерес цркв. општина од користи бити. Свјестно свога садањег прћвног положаја свештенство, а са обзиром још к томе и на предстојећу уредбу захвалило се је оно у самом већ сабору на тој сабора правди и правичности, шта више одбило је од себе и саму предложену на сабору почаст председништва у скупштини, увидећи, да нри таком склоиу скуиштине н ове правима, оно не би ништа друго имало, од те нредседништва почасти, доли само дужности и одговорности. Но све да би иромене те и смерале на боље, ипак не може Синод дјелити наду, даиаче увјерење оно сабора, да би оне у свези са осталима кадре биле уклониги. предкоснута зла и оне нереде и оне неприлике, што их је 10-годишњим искуством и сам сабор ирибавио у обштинама. а с друге стране, да би у стању била, унаиредити праву црквено-школску цјел у обштинама, и то тиме мање, што у нрерађеној но сабору уредби тој налазе се и таке промене, које су према нредизложенима од