Српски сион

О тр . 786.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 47.

јехе и погрјешке, који није равнодушан и неосјетљив према ма којој човечијој невољи, и не стиди се суза скрушеног кајања, жалости, сажаљења, њежности, коју тако изажима њежна савјест, осјетљиво, човјекољубиво срцо, и врућа тежња за вишим савршенством! Његова озбиљност обећаје му и даје далеко више нравог чистог задовољства од лакоумља луђакова; жалост ће му прибавити сталну радост; његово племенито, човјекољубиво срце отвориће му најбогатија врела утјехе. Њега ће усрећити свједочанство добре савјести, мир и спокојство ће владати у његовој унутрашњости, макар свијет са својом радошћу нрошао, и задовол 3 ство грјешника се претворило у муку, ипак њега ће радост обузети, и његово ће се блаженство новећати. Ш. Ви може бити мислите, да онај, који хоће да је сретан, да засвједочи св >ј углед, да сигурно у свијету живи, да тај не мора мирно сносити никакве неправде, пикакве увриједе некажњено пропуштити, ником се не уклонити, ником не попустити, сва своја права најстрожије снровести и да мора задовољити прохтјевима сваке раздражене страсти. Али не варајте се, довикује Исус; то није пут, који води до снокојства срца и до задовољства. Тако отварате себи неиецрниве изворе немира, жалости, сметње и кајања. Тако удаљујете евоју браћу од себе и закључавате своја срца ирема себи. Тако се не можемо радовати своме животу. Не, блажени су кротки, јер Ле земљу наслиједити. Блажен је онај човјек, који сам себе савлађава, који зна свој гњев надјачати, своју зловољу сакрити, и који неда да га страсти амо тамо иокрећу. Блажен је онај, који је пријатељског, благог, безазленог духа, који је научио сажаљевати, погрјешке превиђати, губитак сносити, неправду пребољети и увриједе праштати! Он ће далеко сигурније живити, својим ће се животом далеко мирније и потпуније наслађивати, више ке л»убити н љубљен бити; и срећа љубави, сладост спокојства срца и осјећај самосавлађавања, који га уздиже, свако ће му ножртвовање олакшати и сваку штету размјерно надомјестити. (Свршиће се.)

Преглед црквених уредаба о еветим тајнама. С руеког пребео и попунио: Ст. С. Идкић. (Наетавак.) 3. Посебна мравила која се одч1осе па живот свештенослужитељ а. Правила су у главном прописала и начин живота свештених лица и одредила им одношај према вернима, и невернима. Све канонске одредбе у овоме погледу сачуване су тачно у озопредеоној нашој цркви, и нашла су примену у познатим по Светом Архијерејском Синоду донесеним, а по Њ. Величанству Краљу потврђеним дисциплинарним правилима. 1 Према томе од свештеника се захтева, да проводи побожан, богобојажљив и моралан живот и у свему да се руководи речма Светога Писма, које говоре: буди углед вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чисшо-ши (I. Тим. 4, 12). У првоме реду захтева се, да ожењен свештеник својим домаћим и породичним животом буде узор својим вернима, како се ови не би спотакли о саблажњив начин домаћега му породичнога живота (Трул. прав. 6). Од нежењених свештеника, се захтева узорит живот, при чему се од њих нарочито изискује, да бодро чувају високу врлину девичанства, коју су сами изабрали (I. вас. саб. прав. 3. дисц. прав. § 8. и даље). У служби својој изискују правила од свештеника, да буде „беспрекорни делатељ, који право врши реч истине", 1 да строго чува црквене установе, а нарочито прописане постове. Апостолско правило у том погледу говори овако: „Ако који епископ, или презвитер, или ђашш, или ипођакон, или чзтац или појач, не буде ностио свету четрдесетницу иред пасхом, или срецу, или петак, осим ако није запречен телесном немоћу, нека буде свргнут" (апосг. нрав. 60. в. Трул. 29. 56. 89). 1 У међусобном одношају свештенослужитељи вазда морају пазити на потребну сагласност, једномишљеност и услужност (апост. прав. 34. 59.). евентуално свештена лица од презвитера на ниже, дужна су својим еписконима и духовним власгима 1 Диецишшнарна правила за правоелавно ерпско свештенство у опсегу правосдавне срнске митронолије карловачке. (Срп. Сион бр. 16. 1900 године). 1 Еа. Никодим: Нравила 11. стр. 550. од 3. 1 Дисд. нравила § 18.