Српски сион

С тр 822

.СРПСКИ СИОН*.

Л»г. 49

хране." Зар само за то? А где је проновед св. Јеванђеља и крштење, што је много значајнпје? На стр. 10. каже писац, да су чланови великога синедријума били свећеници јудејски, књижници и старешине. А првосвећеници зар не? Та они су били иредседници и душа сииедриума. На истој страни пише нисац: „могли су (чланови синедријума) и на смрт осудити, али од како беху Јудејом Рамљани овладали, није се смела извршити смртна пресуда, док је не би иотврдио римски прокуратор (намесник)," а на стр. 12. „али беше (Савле) пристао на смртну пресуду, коју то седиште није овом приликом ни слало римском прокуратору ради потврде." Из свега тога изгледа, да писац мисли, да је јудејски синедријум у време Стеваново и Савлово имао ирава и да изврши од своје стране изречену смртну пресуду над осуђеним, ако је нрокуратор исту нотврдио, а то не стоји, јер јудејски синедријум имао је у то време права, да доноси пресуде само у духовним стварима, те је преступника — Јудеја могао казнити само шибама, искључењем из опћине и великим и малим ироклетством; могао је до душе изрећи и смртну пресуду, али је није могао извршити, што му је т. з. јив VI4ае е! пес1» или јиз ^1асШ са свим одузето било, него је морао целу сиорну ствар, која се одпоси на смртну нресуду, изнети нред римску власт, да је она испита, те да је она, и само она и изврши, ако нађе, да је преступник за иста смрт заслужио. Није дакле римска власт сако потврђивала смртну пресуду синедријумову као коначну и са тим свршену, као што писац мисли, него је она управо одсудно пресуђивала, да ли је преступник заслужио смртну казну и извргаавала, да је заиста заслужио. Јудеји иак нису је могли никако извршити, а што су је ипак над св. Стеваном извршили, то је био илегалан, тумултуаран акт нобеснеле масе јудејске. На стр. 15. каже г. М Ј. одлучно, да је Савле у својој тринаестој години отишао у Јерусалим. Волели би знати, откуд нисац зна за то, кад у св. Писму има само два места, која говоре о времену, кад је Савле дошао у Јерусалим, и то у Дел. Ап. 26, 4 каже сам Павле о себи, да је од младости своје (ехуебтт јто ?) у Јерусалиму живио, а у 22, 3, да је у том граду васпитан (ауатгб-ра^еуо;) Са тим исказима св. Писма нак, није могуће баш одредити године

тачно. Али зна ли писац. шта је то ћаг ћаппграћ? На овом меоту морамо споменути један сличан догађај. У Паичеву излази лист „Споменак" нод уредништвом г. Ивана Мартиновића, учитеља. У бр. 3. од о. г. на насловној страни изнесена је слика, на којој су представл 3 ене две таблице Мојсијеве са 10 заповести Божјих или са законом Боргјам, али на жалост слика, каква се приказује у римској цркви т. ј. са римском иоделом 10 зановести, и то на првој таблици прве три заповести, које говоре о д>убави према Богу, а на другој остапих седам, које говоре о љубави према ближњем, дочиМ су по подели православне цркве, на првој четири заповести о љубави премаБогу, а на другој осталих гаест о љубави нрема ближњем. То је доста жалоено! Не замерамо толико г. Ивану Мартиновићу, јер је он учителЈ на државној гаколи, иремда се и њему има пребацити неиажња, али како да не замеримо иоч■ Луки ПоповиЛу, српско-православном пароху нанчевачком, који у истом броју на другој (34.) стани пева ио споменутој католичкој слици сриској деци несму „Закон Божји."* На стр. 17. 20. и 22. мисли г. М. Ј. за тефилин или Филактерија, које Вук у свом преводу Новог Завета рђаво назива „амајлпје", да су то таблице, дочим су то пергаментне врпце са записима из Старог Завета, уметнуте у кожне коцке, какве и данас употребљују ортодоксни Јевреји при молитви. На страни 18. навађа писац једно место из књиге пророка Исаије 1, 13: „на кад гадим се", а у загради тумачи, да се под кадом има разумети само кад од „жртава животињских", а то није истина, јер се кад (у словенском тексту: кадило) у јеврејском на том месту назива ке1бгећ1, а та реч не зиачи само кад (ОрГеггаисћ) од запаљене животињске жртве, него и св. кад, који се састојао из четири измешане мириспе субстанције, које се спаљивале у свјатаја на кадионом жртвенику. На стр. 24. одмах после обраћања Савлова и после проповедања његова, у Дамаску стоји: „Јевреји се договорише, да га убију. . ., али га ученици ноћу на ужету спустише са зида градскога, и он оде у Аравију", а на стр. 26., да се носле три године из Аравије вратио натраг у Дамаск, и да су му Јевреји оиет радили о глави. У том тврђењу г. М. Ј., односно можда Фарарову, дало би се много иисати, али доста * Ми држимо, да г. Поповић није знао, да ће тај Закон бити нриказан на римокатоличкој табдиди. Ур.