Српски сион

Стр. ш.

није грехота и помислити само, да би човек смртан, који је у греху зачет и у греху га родила мајка његова, као и нас кога, могао тако иодићи се, да буде раван Христу ?! Оваке жеље и тежње уније, помешане са политичким рачунима, најопасније су по нас Словене. Само православна вера и источни обреди кадри су одржати све Словене у дивпој зауедници, коју би заједницу, зацело. поштовао и уважавао свако жив, па и сам папа. То је од вајкада, добро знала унија, па за то је доста православних Словена, онда кад је могла, силом принудила да прими римску веру. Тиме је учињено доста штете и назатка нагаем народном имену, развитку и наиредовању. Баш за то су и данас унији на души православни Словени. Прењима гаји она особиту љубав и води бригу, да их приведе у своје крило. Тако је, једном приликом, изрекао један римски папа ове врло важне речи: „ Словенски је народ данас ирви и ио броју и ио моЛи и ио богатству, . . . те је Божјим иромислом иозван, да изврши у свету велике налоге и . . . Јест, тако је. То би било, али не онда, када би признали сви Словени неограничено господство папе, него кад би се у својој прадедовској вери ујединили, и језиком и писмом словенског апостола Кирила у богослужењу црквеном боље збижили. Е ј , кад је тако, онда је лако појмити и то, што би се догодило са нама Србима? Унија би нас, повремену, довела до тога, „ да се крстимо и молимо Богу друкчије, да не читамо ,,вјеру)у" како смо научили, да не крстимо децу нашу по одредби и закону наше цркве, да их не иомазујемо свешим миром одмах него иосле кад одрасту, да се не иричешИујемо светим телом и крвљу Христовом него само телом, да се не обраЛамо истоку него заиаду, да пе иошшујемо наше сриске народне светитеље: свешог Саву, Арсениџ и мајку Анђелину, да не сиремамо кољива за иокојнике наше, да затремо крсно име, колач и кољиво, да иорушимо народну иевницу у цркви и да ју замешмо с оргуљама и корушима, да се не иоздрављамо као досада са : »Хри-

стос се роди!" „Христос воскрес! и „Помоз Бог! и него ио њиховом: „Хваљен Исус и Марија! Ј , да нашу народно-црквену уираву одбацимо, а у зноју и крви стечене иовластице народне да сиалимо"; једном речи, да не будемо иравославни Срби, да будемо оно, што би унија хшела н желила, т. ј. да се одричемо вере своје ирадедовеке, Светосавске народне цркве, да иотремо образ не чувајуЛи своје леие аманеше, обичаје и светиње. Нису ово, Србине мој, само приповести, ово је гола истина. Повесница српске цркве забележила је многе нуке и патње, јада и чемера, које су Срби морали да претрпе, да их унија не подчини себи. Неки у слабости својој клонуше духом, оставише православље и прихватише туђу латинску веру, дочим други остадоше чврсти( и постојани у вери прадедовској, па за то и данас живе својим народно-црквеним животом, имају своје обележје народно: иравославље, име сриско, језик и обичаје. 0, колико вреде оне лепе речи светог Методија , које је изрекао при крају свога живота, а после напорне и дуге борбе за свето православље, говорећи: „ Ие иадајте, будите чврсти у вери: ово вам саветује аиосшол Павао мојим устима. и

Педагошке иекрице. — 1С. ГХ ЗПСобгћдоносцевта —■ превео Драгутин Драгојевић свештеник. (Наставак) XXX. Кад завпримо у извештаје наших виших и нижих научних завода видећемо, да велики број учитеља ради у тим заводима. Но мало их је, који су одани свом позиву, који су срасли са школом и живе животом њезиним. Такви су данас — беле вране. Још се но гдегде може наћи старац учитељ, који је оседео на свом месту и који је гладан и жедан из љубави према деци носветио цео свој живот васнитан.у њиховом. Такви трудбеници заједно с ђацима јесу данас реткост; они су поштовања достојна људи, чија имена с љубављу и поштовањем ваља да изговарамо. По варопшаа, тим пре у већим, учитељ је