Српски сион

Отр. 4.

„СРПОКИ

сион. 6

Или зар може бити мира у селима и општинама нашим, ђе се не пази на комшинско што је, но се једва чека, да се међа преоре, туђе закине, украде, отме, спали и унишги; или ђе општинари не поштују поглаварства свога, а ово опет не мари за добро ошнте, гледајући сваки задријети, закинути. огулити и уцвијелити сиротињу јадну. Да, браћо, ђе је таки живот, ту нема мира, нема спокојства, ту нема Божјега благослова, ту иије у том друштву, Бог, драги наш Спаситељ, Исус Христос. Како је у малом, теко је, браћо моја, и у великом у том погледу! Зар може у цркви нашој, и у народу нашем бити напретка у добру и среће у задовољству, што нам га доноси мир, спокојство, ако вијерни — народ, не поштује својих пастира, свештеника, и ако не слуша њих, него друге, па, и из далекога свијета доклаћене мудрице какве, који немајући шта изгубити, заводе јадни на род наш на странпутице, остављајући га ту, да страда на сваке руке, а они се завуку у злочинске јазбине своје, и исмијавају још лаковјерност народну?! Не, заиста не. Ту нема и не може бити мира, ни Божјега благослова, ту нема и не може бити Бога, данас Рођенога Спаситеља, Исуса Христа. А не може бити Божјега благослова ни напретка каква у духовном, црквено-просвјетном лшвоту нашем, ако се нађе ма и по ђекоји само евештеник, који не поштује искреним поштовањем Епископа свога, молећи се, истина, Богу за њега, слјчтм скоилж, & серце пуно недозвољених осећаја, далеко — астоитх и> нег«Ј; или кад би се нашао Епископ који, да, занесен обзирима овога свијета, не гоји и не исказује дужнога ноштовања нрема Митрополиту — Патриарху своме; дакако, да не може бити задовољства ни у цркви ни у народу, ако свештеници и Епископи не врше својих од Бога им данијех дужности вољно и еавијесно, ако се више брину за жнтжскла и зе/пиаа, а мање за горнаА и небјснда у повјереном им духовном округу. . . Ту има и мора бити незадовољства, ту не може бити правога мира и задовољнога спокојства.

Да, љубљени моји, ми тако. А, како је све то дивно устроио Божанствени оснивач цркве наше! Ну, ми као да не ћемо да поштујемо устројства тога, но се грјешном руком, вођени кичељивим разумом својим, маптамо, да преустројимо темел>е, на којима црква Христова почива, да „поправимо" дјело Божје, јец нам се не свиди свима онако, како су пркву Апостоли утврдили, св. Оци оградили и наш св, Саво у сриском народу нашем утврдио и распространио... Не ваља то тако, како ми данас, у већини случајева, радимо. За то и нема онога, за чим сви тежимо и чезнемо, пема сретнога, Богом благословенога спокојства, нема мира Христова, мира Божјега међу нама. . . Па, шта да чипимо, љубазпи моји, да постигнемо тај, од Христа нам данас донесени мир Божји? Како да очистимо срца наша од свега, што нас узнемирује и обеспокојава? Како да се у то тако очишћена срце усели благословени мир Божји. усели и настани сам Исус Христос, Спаситељ паш? Прво нам је потребно за то, каже Апостол, в-крд. И то, браћо моја, онаква, какву је Исус Христос донио с неба, св. Апостоли проповиједали и пронијели кроз све крајеве свијета, а какву нас вјеру учи весионска Црква травославна , на уста својих Богом постављенијех свештено-учитеља. Само том Апостолском вјером, вјером православном, можемо ми, драга браћо, усисати силу и моћ вјере те, која нам доноси прави благодатни мир. С тога, љубљени моји, слушајте и усвајајте само оно, што Вам ша вјера, вјера иравославна, заповиједа, а све друго што се с том вјером не слаже, дошао ма ко, и — „ацЈе и аггмх клагоскститх к<)<мх пдче " — не слушајте, не поводите се за тим. Таком вјером задојени и оружани, не ћете ви ни на дому, пи у селу, ни у општини својој, не ћете ви ни у цркви ни у народу, у ниједном одношају живота, учинити ништа, што би могло изазвати оправдано незадовољство, роптање и немир међу пама; јер поучени том вјером знадеге ви : „<пре кто лснкмтх Вога, н Еогх К03ИК1ВК1Т егш (Јоанн 12. 23.) и ацн кто