Српски сион

Отр . 42

„српски смоа«.

бр. 3

бити већа или мања од вриједности те вигае сврхе? — Мања. — А вриједност те више сврхе ? — Биће већа. — За што? — Јер ће осим ниже сврхе као средства требати за њу још барем једно средство, које ће такођер пренијети на њу сву своју вриједност. — Што слиједи одатле, ако испоредимо вриједност виших сврха с вриједношћу оних сврха, које су јој као средства подре^ене? — Слиједи то, да свака вигиа сврха мора имати и већу вриЈедност. —■ А колику ће вриједност имати највиша сврха? — Највећу. — Како мислиш ? — Лако. Већу него све остале сврхе. — А зар остале сврхе задржавају у себе још што од своје вриједности, к&д постану средства ? — Не, већ је губе. — А ко је добива? —■ Највиша сврха. — Колика је по том њезана вриЈедност ? — По том не само највећа, већ за праве и нема друге вриједности осим те. (Наотавиће ее)

Иронија у Хриетову понашању и говору. од Фр. Паулзена, превео Алекс. ЖивановиЂ. (Наставак.) 2.) 0 првом сусрету Христовом са Фарисејима прича Матеј IX. 9. Исус пролази поред митнице и види тамо Матеја, на му довикује: Хајде за мном. И кад уђе у његову кућу, скупише се ту многи митари и грешници и сеђаху с Њим и с Његовим учепицима за столом. Кад то видеше пеки Фарисеји, не могоше се уздржати, да пе рекну ученицима: Зар не видите, у какво сге ви друштво дошли, у какав вас је круг увео Исус, за којим ви трчите? Христос је чуо тај шанат и окренувши се њима рече: Не требају

здрави лекара, већ болесни. Не треба да мислимо, да је то изговорено тоном поучног заноса, већ са ироничким осмехом: наравно, људи тако јаког моралног здравља, такве коректности у животу, којој се може нриступити близу, као што сте ви Фарисеји — такви људи мене не требају, такви не требају Спаситеља; нанротив људи, с којима зло стоји, као ово друштво које видите, око мене, ти требају лекара и зато долазе мени, а ја морам, па ма како ми било, бити међу њима, јер сам дошао да будем лекар њихових душа. Тада наставља, а место осмеха јавља се на Његову лику велика озбиљност«; А ви, који мислите да знате закон и да познајете правду кроз и кроз, „идиге и научите се, шта значи: милости хоћу, а пе жртава." Ван сумње је, да је овај говор о здравима, који не требају лекара, изречен иронично. Како Христос мисли о „здрављу" Фарисејском, рекао је често и јасно, па каже и овде: њихова болест је слепоћа. Они, слепи вођи, воде народ у пропаст; наводе га, да испуњава закон спољашње, а што је битно у њему, љубав према ближњима и праведност, о том не морају водити рачуна. А што њихову слепоћу још гором чини, јесте то, што они себе држе за окате, и то да само они виде. Кад би они нризнали, да су слепи, могло би им се иомоћи. Овако је пак за њих зло; јер како је могуће учити праведности оног човека, који њу има већ у наследном закупу ? Како се може помоћи човеку, који сваки дан иде у цркву, да принесе Богу на жртву своју захвалност: Боже, хвалим те, што нисам као остали људи: хајдуци, ненраведници, прељубници, или — ноглед му паде на суседа иреко нута и тако он сретно завршује своју данашњу молитву и хвалу овако: или као овај митар. У осталом и ова прича о Фариееју и митару није зацело изговорена без осмеха, без ироничког осмеха, видиш их где тамо стоје, Фарисеја на вајугледнијем месту у храму — па он је ту код куће, н -егова поеетница упада у очи на наслону, где се књига меће ;* * По вападшш дрквама. Прев.