Српски сион

Врој 3

Отв 41.

— Ми то зовемо вјечним. — Ако ово исто обиљежје примпјенимо навриједност корисних ствари, каква је та вриједност? — Промјенљива и пролазна. — А ова је вриједност? — Непромјенљива и вјечна. — Сад треба још само то да нађемо, чему ова погаљедња врста вриједности припада .... Колико у опће има врсти таквнх ствари, којима придајемо неку вриједност? — Па то смо већ казали; то су ствари угодне. корисне и добре. — Зар их нема више? — Нема. — Не спадају ли амо и ствари пожељне ? — Да. Него те су већ садржане у у стварима угодним и хсорисним. Оно, што нам користи и годи, желимо и имати. — А што је с истином и љепотом? — Оне су ствари корисне, и то истина хгористи особито човјеку научнику, а љепота умјетнику и ономе, који воли умјетности. Опћенито су пахг корисне, што и истина и љепота могу да потпомохшу напредак поштења и честитости. Истина је кадра да учврсти међусобно повјерење међу људима, без којега нема добра, а права је љепота најпоузданије средство, да се одупремо којекаквим страстима. — Дакле и истина и љепота вриједе тек као средство за неку сврху ? — Да. — По том су дакле и оне ствари корисне ? — Па то сам већ казао. — Дакле збиља Јнема вигае вријед* них ствари осим угодних, корисних и добрих? — Нема. — Каква је вриједностугодних ствари? — Та вриједност није у самим тим стварима, већ им је ми тек примигаљамо. — А хсаква је вриједност ствари корисних ? — ХПто онз вриједе као средство за неке сврхе, — Каква нам вриједност још преостаје ?

— Она, која и јест права. која је у самој ствари без обзира и на какву другу ствар. — А какве нам још вриједне ствари преостају? — Добре. — Каква јо хвихова вриједност ? — Како нам преостаје још само једна врста вриједности и само једна врста вриједносних ствари, то није могуће да ова пошљедхва врста вриједностп прииада и чему другом доли стварима добрим. — Још једном. Какву вриједност има дакле добро? — Добро има вриједносг у самом себи, и то непромјенљиву и вјечну. — Тако је, куме мој' Не каже нага народ бадава: „Поштено име не гине," и „поштехвак вјековњак." Све је друго: и угодно и корисно и „лијепо доњеке, добро довијека." А сад да видимо, колика је та вриједност добра! Колико рекосмо, да свака сврха мора имати најмахве средстава?.... Ну тебе ћу, куме, пустити сада у миру, а нека ми одговара наш медицинар! — Барем два. — Имају ли та барем два средства свако своју вриједност ? — Имају обзиром на своју сврху. — Остаје ли њима што од те вриједности? — Не остаје, већ она х^ијела цјелцата прелази на сврху. — Колика је по том вриједност те сврхе ? — Равно онолика, колика је била врххједност обају средстава. — Ни већа, ни махва? — Ни махва, ни већа. — А колика је вриједност те сврхе, кад се испореди с вриједношћу ма којега од н>езиних средстава? — Свакако већа. — За колико? — За онолихго, хголихго је вриједности добила та сврха од свију других својих средстава. — А ако та сврха постане средство за коју вигау сврху, хоће ли њезина вриједност, коју је јо!Н као сврха имала,