Српски сион

Он?. 40

вр. 8

мање. А што год буде ових мање, то ће се све чешће морати оне иначе у почетку тако различите тежње састајати и слагати, док се на пошљетку, чини се, све скупа не саставе и не слију у једно. — Зар само „чини се" ? Ја, видиш, велим — доиста. Човјечја је тежња на име, по мом суду, тек привидно незаситна. Заиста би незаситна она могла бити само онда, кад би низ све виших сврха њезиних био безграничан, а то би опет било једино тада, кад се број виших сврха не би смањивао, већ растао. Али све кад би број нижих сврха и могао расти до неизмјерности, број се виших сврха не би никада могао. смањити испод — једне. Кад би на име која сврха спала испод тога броја, изгубила би дио своје цјелине и не би више била потпуна. А ми смо већ једном нагласили, да се задња сврха у сваком низу средстава мора признати једнако као и прво средство- Задња сврха у људском раду дакле не само може, већ мора бити једна те исса. Али не само у раду људском, већ и и у сваком другом раду разумних бића мора задња и највиша сврха бити само једна- Главно је на име обиљежје сврхе, да је наумљена, т. ј пошљедица тежње разумне воље. За то и могу радити према сврси само разумна бића. С тога пак, тпто је највиша сврха за сва разумна бића на земљи (људе) једна те иста, мораће она бити иста и за сва разумна бића у опће, јер мјесто ту нема што да одлучује, дакле и за анђеле и — само Божанство (слава му и хвала!). — А сад да промотримо, хоће ли и та једина задња сврха имати кагсву вриједност или не! Какву вриједност — да се још једном малко повратимо на оно, што смо већ утврдили — има која корисна ствар? — Као средство обзиром на сврху. — Што значи то „обзиром на сврху?" — Да вриједност средства за збиља није у самом њему, већ да средство ту вриједност добива од сврхе. — Може ли се што му драго добити од некога, који сам ништа нема! — Не може.

— Би ли могло ма које средство добити вриједност од своје сврхе, кад би та сврха била без вриједности? — Наравски, не би. — Коме припада дакле за право она вриједност, што је ми приписујемо средству, дотично стварима корисним? — Сврси, т. ј. ономе, за што нам корисне ствари користе. — Да ли је та вриједвост доиста у свакој сврси, мислим и у оној, која за час постаје средство? — Док је сврха, у свакој. — А кад та сврха постане средство, што се оада збива? — Онда њезина вриједност прелази на вишу сврху, која се тим средством постизава. — Вриједи ли то о свакој сврси у опће ? — Вриједи. — Зар и о оној јединој задњој сврси, која је, може се рећи, сврха свију сврхаг Вриједи ли то и за њу? — Не. — А за што не? — Јер ниједна сврха није виша па се по том и њезина вриједност не може ни на што друго пренијети. — Па што се дога^а с том вриједношћу. кад се не може ни на што друго пренијети? — Она остаје у задњој сврси. — Докле? — Док год задња сврха постоји, мора постојати и њезина вриједност. — А докле постоји задња сврха, или .... може ли се заДња сврха мијењати? — Ја мислим, да не може. Јер чим би се промијенила, не би више била највиша сврха, већ која друга, а највиша сврха може бити, како смо рекли, само једна. — Па ако се не може мијењати највиша и задња сврха, може ли се мијењати њезина вриједност! — Не може. — Она дакле остаје непромјенљива? — Да— Како зовемо ми оно, што се никада не мијења, што је непромјенљиво?