Српски сион

Вг. 3.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 39

— Свакако важнији. — А би ли за љ требало више или мање средстава, него за оне друге двије сврхе ? — Више, јер би требало, осим да сазна ону важну вијест, још и да се одлучи поћи на пут, да има новаца, да нађе кола и т. д. — Ако ћемо то опћено да изразимо, што ћемо морати одговорити на питање: Колико средстава треба свака виша сврха према нижој ? — Без сумње то, да што је год која сврха виша, треба и више средстава, да се постигне. — А колико ће средстава, реци ми, требати највиша сврха, која у опће може бити ? — Највише могућих средстава. — А колико има свију таквих средстава? Или боље, одговори ми прије: Спадају ли амо сва средства, што су већ употребљавана ? — Свакако, јер да нијесу била могућа, не би се била могла ни употребити, — А спадају ли амо она средства, којима се служимо ми, који сада живимо? — Без сумње, с истога разлога. — А зар не ће к њима припасти и сва она средства, којима ће се наши потомци служити ? — Хоће. — Може ли осим средстава, што су већ била, што јесу и што ће настати, бити и још других какових средстава? — Не може. — Дакле' других средстава нема ? — Нема. — А кад нема других средстава, може ли бити и других сврха осим највише сврхе? — Чини се да не може. — Не само чини се, него доиста не може. Јер ако највиша могућа сврха исцрпљује сва могућа средства, од куда да буде могућа јотп која сврха, кад за њу не би било средстава? Та сврха се без средства, како рекосмо, ни помислити не може. Највиша могуКа сврха јест само Једна или — а то је исто —- највиша сврха може бити само једна,

— Ме|>у тијем не смијемо никако сметнути с ума, да оно, што смо сада закључили, нема још праве вриједности. Ми смо ето разлогом утврдили, да највиша сврха може бити само једна, али ко нам јамчи, да она у истипгу јесш једна? Колика је разлика између тога двога, најбоље ћу вам показати примјером: Сутра може бити вријеме лијепо или ружно. То је исто когод могао рећи јучер за данашњи дан и, како све оно, што може бити, може једнако и не бити, на темељу тога устврдити, да ће данас бити ружно, а ми ето видимо, да не може — Богу хвала! — бити љепше, него ли је. Али ми можемо покушати и то дока» зати, да највиша сврха не само може бити једна, него да она и јест, да збиља постоји само једна. Рекосмо, што је која сврха виша, да треба и више средстава. Али како и многа та средства могаху прије тога бити сврхе, то се може истим правом тако^ер рећи: што је год која сврха виша, мора обухватати и већи број нижих сврха. Највиша пак сврха у опће биће она, која ће обухватати све ниже сврхе на по се. На тај ће начин бити све поједине сврхе подре^ене (као средства) тој највишој сврси, која ће по том опет моћи бити само једна. А сад дед да ово, што смо рекли, примијенимо на људски рад! Што је у том раду особито знаменито? Може ли се настојање људско само за један час уставити, или — још једноставније — може ли се човјек и када са свијем задовољити? — Не може. — Доиста право каже пјесник: „ЈБудском срцу увијек нешто треба, „Задовољно никад посве није; „Чим жељеног циља се довреба, „Опет из њег сто му зкеља клије." Него реци ми, куме, ако људи непрестанце све даље и даље теже, хоће ли сврхе њихове бити све то различитије или ће се све више слагати! — Свакако све више слагати. Јер што год буду људи за вишим тежили, требаће више средстава или нижих сврха, па ће по том морати виших сврха бити све то