Српски сион

ВР 6.

„СР ДС КМ

СИОЕ. а

Стр. 85.

радом оснажили, а око среће и напретка милог рбда Орпскога живље прионули заблистаће Ти суза радосница у благим очима, заиграће Ти срце у топлим грудима — мило ће Ти бити света наша старино што си се родио, јер си се ево у нама и у раду нашем поново нодмладио! Помози нам и Ти Светитељу наш Св. Саво! Благослови нас! и иомоли се Свевишљему за све нас, да нам помогне да се што пре, што боље и што лепше одужимо своме добротвору Текелији Сави! Хвала Ти, Св. Саво, што се молиш Богу на нрестолу за цео српски род! Слава Ти Саво Текелијо, што си за свој српски род целога века свога мислио и за њега радио! Ускликнимо свп с љубављу: Слава нашем ирвом народном просветитељу Светоме Сави — Слава нашем највећем народном добротвору Сави Текелији!

Иропија у Хриетову понашању и говору. од Фр. Паулзена, превео Алекс. Живановић. (Свршетак.) 4.) Ја миглим, да се из Христова држања према Његовим судијама такође може чути као неки одзив оном ироничком расноложењу. У тој ситуацији такође има нешго иронично. Човек, који је уверен, да је Син онога Оца, који је цар над царевима, који би могао једном само речју дозвати читав легеои анђела, стоји пред моћним представиицима духовне и светске власти као оптуженик, извржен сваком инзулту насилничком. Али он зна, да то мора бити; пут победи и прослављењу води кроз страдање и смрт. Првосвештеник и духовна власт узимају ту ствар јако озбиљпо. Они су одавна одлучили: овај човек мора умрети, иначе ће нестати целога норетка наше старе Богом основане теократије и наша народност ће нронасти у иезнабоштву. Истрага у првом нреслушању циља једино на то, да нађе какав јаки разлог за осуду. Кад се то не могаше дуго постићи, диже се првосвештеник на иоследњи нанадај : Заклињем те Богом живим, да нам кажеш, Јеси ли ти Христос, син Божји? На што

Исус, који је доселе мирно посматрао што се догађа, зацело са нешто сажаљевања у ироничком осмеху одговара: Ти каза! Дабогме, ти ми унапред кажеш, шта треба да одговорим; ја знам, ти тај одговор требаш за своје сврхе; дакле нека буде, као што ти кажеш. Али сад ћу вам још нешто рећи, а то ви јамачно мање желите, него „хулу на Бога", коју сте сад ето са великим задовољством чули из мојих уста: Одселе ћете видети сина човечијега где седи с десне стране силе и иде на облацима небеским. Друкчије је било на суду нред Пилатом. Овај је провидео, да Христа оптужише из зависти, па хоће из човеко^убља да Га пусти. Његово прво гштање: јеси ли ти цар јудејски? треба да схватимо као негативно сугестивно нитање. Ти, који стојиш ту предамном свезан, ваљда не ћеш хтети да будеш цар ове земље, провинције мога свемоћнога господара, римскога ћесара? Али Христос одговара, не примајући понуђени му снас, напросто одобравајући: Ти кажеш. И с тим је Он рекао Пилату носледњу реч; по сведоџби синонтичара није ни једном речју више одговарао на даља питан.а тако, да се Пилат јако чудио, јер тако није још стојао пред њим ни један оптуженик. Биће да му је дост;л разговетно рекао лик тога сужња, опет са погледом, у коме је било сажаљевања и ироније: та ја видим твоју кубуру, бедни човече, који овде представљаш највишу светску власт; ти би радо био праведан, али би онет хтео радо и да си у лепу пријатељству са целим светом; то је дабогме таква задаћа, коју не можеш у овом случају иснунити. Дакле, жао ми те је, али заиста ти не могу ништа помоћи. Пилат је хтео да неко време лавира; најпосле покуша да Га промени са Варавом. Али ни то не пође за руком; овај страховити народ не пушташе своје жртве. И тада, мало по мало, абог држања Христова поста Пилат нешто раздражеи. Не знаш ли, вели он по Јовану, да имам власг распети те и власт имам иустити те? И тако дође најпосле до краја, до чега је свакако и морало доћи, што је Христос већ одмах у почетку иредвидео,